Заборављена сорта грожђа враћена у живот после 12 година

На обронцима Фрушке горе, где се виноградарство у појединим породицама преноси са генерације на генерацију, једна готово изгубљена сорта грожђа успела је да се врати тамо где је некада расла захваљујући породичном сећању које није дозволило да буде заборављена. Седушу, аутохтону балканску црвену сорту, породица Шијачки из Баноштора данас поново гаји и од ње производи вино, али пут од неколико преживелих чокота у старом винограду до новог засада трајао је чак 12 година.

Породица Шијачки винарством се бави четири деценије, а управо је седуша током година добила посебно место у њиховој породичној причи, иако се у њиховој винарији више негују бела и розе вина. Они су једини који гаје ову сорту. Пресудну улогу у њеном повратку на Фрушку гору имала је бака Љуба, која није престајала да подсећа породицу на грожђе за које је веровала да није смело да нестане из њихових винограда.

Бака Љуба није дозволила да седуша буде заборављена
Како прича за РТВ Ивана Шијачки, њена бака годинама је оцу понављала да је погрешио када је Седушу искрчио, присећајући се сорте какву касније више није срела. Управо је њена упорност на крају довела до одлуке да се седуша потражи у једном старом винограду и поново умножи.

– Моја бака Љуба није одустајала од идеје о седуши, и она је деценијама мом оцу говорила да је погрешио што је искрчио седушу, и да је то грожђе које да такво лепо грожђе у животу свом није после више срела. Било је потребно 12 година да се умножи из тог старог винограда, који је тада имао 54 чокота, али се она раширила ипак током, ето, више од деценије, на пола хектара – каже Ивана Шијачки Мајороси.

Тих 54 чокота тако су постала основа из које је сорта постепено поново проширена, а процес који је трајао дуже од једне деценије показује колико је мало било потребно да Седуша остане само успомена једне породице и колико је труда било неопходно да се поново врати у виноград.

Илустрација: Упорност бака Љубе довела је до одлуке да се седуша потражи у једном старом винограду и поново умножи

За породицу Шијачки седуша, међутим, није само вино нити још једна сорта у засаду, већ део породичне историје који се данас може поново пробати. Ивана њен карактер описује сликовито, поредећи је са Сремицом која на први поглед делује питомо, али врло брзо покаже потпуно другачији темперамент.

– Волим да кажем да је то вино које сличи једној Сремици: наизглед је онако питома и питка, али кад је пробате, видите колико је и дивља и љута и зачинска, и да воли да уштине на крају – каже она.

Седуша припада црвеним сортама грожђа, али вино које од ње настаје, према речима саговорнице, знатно се разликује од црвених вина на која су потрошачи углавном навикли, посебно од сорти које су далеко распрострањеније и препознатљивије на домаћем тржишту.

Другачија од уобичајених црвених вина
Управо је њен необичан карактер оно по чему се седуша издваја. Уместо тешког вина израженог тела, даје другачији профил, са свежином, воћним киселинама и аромама дивљег црног воћа.

– Седуша припада црвеним сортама грожђа од којих се производи црвено вино веома необичних карактеристика. Она вас сигурно неће подсећати ни на шта што сте пробали када су у питању нека уобичајена црвена вина. Далеко је другачија од, на пример, каберне совињона, који је код нас најзаступљенији за производњу црвених вина. Даје вина која су лагана телом, мало вишег садржаја алкохола, али су врло свежа, врло финих воћних киселина и изузетно изражених нота дивљег црног воћа – објашњава Ивана Шијачки.

Седуша се, како каже, посебно добро уклапа уз снажну војвођанску кухињу, па је током времена постала и једна од ствари које посетиоци Баноштора желе да понесу са собом.

Прича о седуши зато се не завршава само њеним повратком у виноград. Сорта која је својевремено била искрчена данас поново расте на пола хектара, а вино настало од ње постало је део породичног идентитета Шијачких и један од укуса које везују за свој крај.

Извор: https://www.blic.rs/biznis/privreda/sedusa-sa-fruske-gore-sacuvana-od-nestanka-zahvaljujuci-porodici-sijacki/twen46g