Овчарство Здравковића кроз три генерације

Ил де Франс је врста оваца коју ћете најчешће чути ако кренете по домаћинствима широм Србије која се баве овчарством. Захваљујући својим карактеристикама, ова раса важи за најпопуларнију и све више домаћинстава се одлучује да гаји управо ову расу. Породица Здравковић у Сирчи своје матично стадо заснива управо на овој пасмини.

Породица Здравковић у Сирчи код Краљева важи за домаћине који нису одустали од сточарства ни у најтежим данима економисања. Три генерације у кући функционишу одлично. Причу су почели родитељи, историју пишу браћа Ненад и Милан, а будућност ће, како ствари стоје, обележити Војин и Јаков. Некада је фарма имала знатно више крава, данас само једну, како би породица имала своје производе, јер живети на селу, а куповати млеко, сир и кајмак сумњивог квалитета, крајње је упитно. Овчарство у дому наших домаћина траје више од двадесет година, али не у овом обиму и квалитету.

„У почетку је то било држање домаћих оваца. Међутим, како смо брат и ја увидели да оне нису толико профитабилне, одлучили смо 2012. године да купимо прве ил де франс овце. Већина грла је са фарми Чулетића, Милановића, Тадеја. Куповином квалитетних оваца и овнова, али и субвенцијама које добијамо за њих, полако смо ширили број грла и унапредили квалитет стада. Приврженост овцама се десила одавно, имамо неко имање горе у Трговишту, ту је углавном испаша и тако је почело. Друго, овце не захтевају много обавеза, ујутру се нахране, од пролећа до јесени су на испаши. Има пуно предности у односу на друге домаће животиње“, почиње причу овчар Ненад Здравковић.

Ова популарна раса оваца настала је укрштањем оваца мерино рамбујеа са дислеј лестер грлима која воде порекло из Енглеске ради унапређења карактеристика. Ова раса спада и међу најплодније, те омогућава три јагњења у две године. У нормалним условима исхране и држања од 100 оваца добије се 130, па и 150 јагњади. Због одличних карактеристика и добре генетике постала је позната широм света, што је један од разлога одабира и код Здравковића.

„Јагњад су мала, јака као пит бул, пуна. Јагњад ове расе имају изузетну способност раста, што је веома важно за продају јагњади. Нису посебно осетљиве ни захтевне. Обично у години буде једно и по до два јагњета. Некада наиђе тура па све буду двојке, али смо начелно задовољни. Брзо стижу у прирасту и за продају, што је узгајивачима и најважније.“

Ове овце су јаке, стабилне и габаритне, а могу нарасти и до 100 килограма, при чему је просек за овце 60–65, а за овнове максимално 120–130 килограма. Када говоримо о томе зашто се исплати гајење ове расе, не можемо а да не истакнемо да се њена популарност пре свега заснива на месу изврсног квалитета, али и количини. Цена последњих година осцилира. Рентабилност у производњи остварује се кроз продају јагњади кланицама, а део зараде и продајом квалитетног приплодног материјала.

„Ил де Франс спада у најмеснатије расе оваца, због чега је најисплативије гајити их због меса. Ми немамо проблем са продајом. Углавном је продаја усмерена на производњу ‘Нид’ у Тавнику. Цена је, нажалост, у неком сталном опадању. Некада је добра, некада не, али је важно да имамо редовну исплату. Део, наравно, одлази и у приплодну продају јер радимо, као што сам рекао, уматићену и озбиљну производњу.“

У три објекта у којима се налази 200 оваца, приде јагњад и двиске, све је уређено стандардно, уз добро проветравање и све друге услове да би грла напредовала. С пролећа овце углавном бораве на већ поменутом Трговишту на испаши. Ипак, за исхрану је потребна и обрада земље. Обрађује се више од 30 хектара.

„Ради се доста… имамо око 15 хектара под луцерком, десетак до дванаест под кукурузом и последњих година радимо и стрнине, овас и јечам на 4–5 хектара. Пашњаке не рачунам. Добар део ових површина је под закупом. Прошла година јесте била сушна и тешка, али смо ипак имали и нешто кукуруза за продају, што је, опет, добро.“

Ил де Франс овце су добре и јаке конституције. Руно је код ових оваца затворено, а добро су обрасле равном, квалитетном вуном уједначене беле боје, за коју се, нажалост, добија минимална цена.

„И то смо некако решили. Цена је 15 динара по килограму. Мало јесте, али нама ништа не значи да је гомиламо по имању, јер треба ускладиштити руно од 200 ошишаних оваца. Тако је како је.“

Амбиције нису орочене, али Ненад, бивши фудбалер, верује спортским духом да ће фарма опстати и да ће се као аманет пренети на трећу генерацију. Како каже, наследници имају добру подлогу, а да би наставили, стручном подршком помаже и син Војин, који је по занимању ветеринарски техничар. Било је, каже, логично школовати се за будући позив у оквиру породичне традиције.

„Током школе сам доста научио, али научио сам и код куће. Теорија без праксе не значи ништа. Доста значи познавање анатомије и ветерине, јер онај ко све мора да плати у сточарству тешко опстаје. Волим село, да не волим, не бих био ту. Од малена сам био везан за село, за овце и мислим да ми је то будућност. За сада углавном радимо продају приплода и јагњади, али можда у будућности буде и нека прерада, никад се не зна.“

Војин тек има 21 годину, али зрело размишља. Већина његових другара не би радила његов посао, јер сточарство тражи одрицања.

„Искрено, не треба да се стидимо онога што радимо и одакле потичемо. Ја сам поносан на моју породицу што ми је омогућила да радим посао који волим и од кога могу да живим“, закључује овај млади момак.

За разлику од њега, млађани брат од стрица Јаков више забавља стадо и остатак укућана, али нам врло живописно показује сваки кутак фарме. О његовим плановима рано је говорити јер је тек напунио десет година, мада…

„Највише волим када су на ливади и пасу да их чувамо. Помажем брату да их хранимо, појимо. Више волим да их појим. Шта ћу да учим? Мислим да ћу уписати ветеринарски факултет.“

Док разговарамо, мајка Славица храни једно јагње, а оно, онако мало и уплашено, навикло на помоћ укућана. Слога кућу гради, а овде ће наследници имати прилику да подижу „спратове“, што неће бити лако јер живимо у условима где правила не важе увек.

Иако се ова раса гаји превасходно због меса, количина млека коју може да произведе није велика, али није ни занемарљива. Уз добру и квалитетну исхрану, производња млека може се значајно побољшати. У том случају, овца ће имати довољно млека да доји јагњад, али и да обезбеди одређену количину за потребе домаћинства. Међутим, на овој фарми првенство је дато месу и приплоду.

Соња Цветковић