Високи приноси не гарантују зараду: Шта српски пољопривредници морају хитно да промене

Традиционалне методе производње хране више не могу да гарантују стабилне приносе и економску исплативост. Одговор на те изазове тражи се у новим технологијама, рационалном коришћењу ресурса, прилагођавању сортимента, и пре свега, удруживању пољопривредних произвођача.

У савременој пољопривреди остваривање високих приноса више не гарантује и зараду зато је неопходно удруживање произвођача како би они ојачали своју тржишну позицију и постигли ове ефекте.

“Снижење трошкова производње, додавање вредности производа, повећање профитабилности уз истовремено очување наших ресурса и заштиту животне средине”, каже Мр Јелена Несторов Бизоњ, председница Задружног савеза Војводине.

Све то потврђује и пример земљорадничке задруге “Полет” из Александрова, која је годинама постепено развијала иригационе системе, а ове производне сезоне око 400 хектара ставила под интензивно наводњавање. У задрузи кажу да тај процес није био лак, али да су резултати сада јасно видљиви.

“Кукуруз смо имали на 240 хектара, а приноси су се кретали од 9,5 до 13,5 т по хектару. Имали смо семенску пшеницу у наводњавању, ње је било по 11 т. То је показатељ, који треба да нам буде даљи правац. Значи, разлика је двострука у односу на приносе изван наводњавања”, истиче Бојан Степановић, директор “Полета”.

Колики је утицај климатских промена очигледно је и у воћарству. Због тога су неопходне промене у технологији гајења, али и правилан избор воћних врста.

“У наредном периоду морамо настојати да изаберемо одговарајућу воћну врсту за одговарајуће агроеколошке услове и оно што ја видим да је перспектива и која воћна врста је дефицитарна, то је сигурно крушка. Европско тржиште тражи квалитетну крушку”, наглашава проф. др Зоран Кесеровић, стручњак за воћарство.

Илустрација: Повртари морају прећи на сгроеколошки приступ, саветују стручњаци

Сличне изазове имају и повртари. А њима професор даје следећи савет :

“Морају имати у виду биологију различитих повртарских врста, а затим морају прећи на агроеколошки приступ развоју повртарске производње у циљу одрживости. Како обезбедити такву одрживост? У сваком сегменту производње настојати да се рационално приступи минималној и редукованој обради. Спровођење редовних мера неге, заштита од проузроковача болести, штетних инсеката, коришћење биолошких препарата и предатора”.

Неопходно је мењати и начин исхране и заштите биљака. Биостимулатори и биорегулатори све више добијају на значају јер помажу биљкама да лакше поднесу стрес.

“Биостимулатори и биорегулатори су нешто без чега производња неће више моћи да се обавља. Самим тим што ће њихов утицај омогућити биљци да максимално извуче свој генетски потенцијал и наравно све оно што јој је из земљишта потребно да би дала економски исплатив принос”, каже професор Кесеровић.

У сваком случају изазови савремене пољопривреде не могу да се решавају појединачним мерама. Потребно је повезивање науке и праксе, одговорно управљање земљиштем и водом и наравно удруживање пољопривредних произвођача, сагласни су стручњаци.

Извор: https://www.rtv.rs/sr_ci/ekonomija/aktuelno/sta-sve-treba-znati-i-primeniti-da-bi-poljoprivreda-bila-isplativa_1755513.html