Предности и мане пиринча, а ево који је најздравији

Пиринач је семе је траве врсте Oryza sativa (азијски пиринач) или Oryza glaberrima (афрички пиринач) који представља оснвну храну за највећи део људске популације у Азији. Пиринач је трећа житарица по производњи у свету осмах после шећерне трске и кукуруза. Највећи произвођач пиринча на планети је Кина која у просеку произведе око 148.5 милиона тона пиринча годишње. Традиционална метода за узгајање пиринча су поплављена поља која захтевају системе брана и канала за наводњавање, али редукује раст корова и одвраћају штеточине од пиринча.

За исхрану и лепоту
Пиринач (лат. Oryza sativa) води порекло из тропских делова Азије. Познат је и под именом рижа који потиче од италијанске речи riso, која је настала из латинске oriza. Реч пиринач се сматра балканским турцизмом персијског порекла. Верује се да се пиринач гаји и користи у људској исхрани већ хиљадама година. Његово порекло се везује за подручје реке Јангце у централној Кини, где су пронађени археолошки налази стари више од 10.000 година који указују на узгој пиринча. Први писани записи о узгоју пиринча потичу из древне Кине, Индије и Јапана, где се ова житарица већ хиљадама година користи као основна храна. Постоје бројне врсте пиринча, а сама биљка може да порасте до мета, метар и по у висину. Има дугачко, витко лишће које, а мали, ветром опрашени цветови, се формирају у разгранатим лучним и висећим цвастима. Јестиво семе су зрна (крупа) и у зависности од величине и облика код нас се пиринач најчешће класификује као дуго, средње, и кратко зрно.

Илустрација: Пиринач гаји и користи у људској исхрани већ хиљадама година 

Осим у исхрани пиринач се употребљава у индустрији, козметици и медицини. Верује се да жене са Азијског поднебља своју лепоту и младолик изглед дугују управо пиринчу. Не само зато што он чини основу њихове исхране већ зато што га на најразличитије начине користе и за негу лица, косе и тела. Пиринчана вода је богата хранљивим материјама и нећете видети ни једну Кинсекињу или Јапанку да ову воду након кувања пиринча баца већ ће искористити за умивање, маске или за косу.
Сам пиринач је изузетно хранљив и има 360 калорија у 100 грама. Сиромашан је мастима али је богат скробом сто га чини лако сварљивом храном. Скроб чини 70 до 80 процената пиринча, затим беланчевине и врло мало масти. Богат је минералима као што су фосфор и калијума, има нешто мање магнезијума, калцијума, мангана, гвозђа, сумпора, бакра, цинка, флуора, кобалта… Пиринач је богат витамином Е и Б што је још један разлог зашто га Кинескиње користе за негу и лепоту.

Илустрација: Пиринач садржи антиоксидансе који могу помоћи у смањењу упала у телу

Лековита својства
У традиционалној кинеској медицини пиринач већ хиљадама година има веома важну улогу. Бројне научне студије потврдиле су лековита својства, јер је утврђено да пиринчана вода има антидијаруетичко својство, док се пиринчано брашно користи у исхрани деце. Ово су најважнија лековита својства и добробити по људски организам приликом употребе пиринча:
Извор енергије: Пиринач је богат сложеним угљеним хидратима који служе као главни извор енергије за тело. Он пружа дуготрајну енергију и помаже одржавању равнотеже шећера у крви.
Хранљиве материје: Богат је хранљивим материјама као што су витамини Б комплекса, магнезијум, фосфор, калијум, цинк и гвожђе који играју важну улогу у одржавању здравог метаболизма, раста и развоја.
Помаже варење: Пиринач је лако сварљива житарица која може помоћи у регулисању варења. Влакна која се налазе у њему могу помоћи у спречавању затвора и одржавању здраве цревне функције.
Без глутена: Пиринач је природно безглутенска житарица, што га чини погодним избором за особе које су интолерантне на глутен или имају целијакију.
Антиинфламаторно својство: Садржи антиоксидансе који могу помоћи у смањењу упала у телу. То може бити корисно за особе које пате од упалних стања као што су артритис или инфламаторна болест црева.

Међутим, лековита својства пиринча зависе од тога коју врсту користимо. Код нас у продаји најчешће су заструпљене три врсте пиринча: интегрални, ољуштени али неглазирани и ољуштени и глазирани какав се најјчешће и користи за исхрану. Разлика измеду ове три врсте пиринча, посебно у погледу лековитих својстава, је велика. Интегрални пиринач има највећу прехрамбену вредност, богатство витамина и минералних соли, неупоредиво веће него глазирани. Дуготрајна исхрана ољуштеним и глазираним пиринцем може да доведе до авитаминозе односно недостатака витамина А, Ц, Д што за последицу може имати појаву најразличитијих обољења и поремећаја у раду јетре и жучи. Зато је, како истичу стручњаци, веома важно да пиринач буде део избалансиране исхране, како бисмо од њега добили само најбоље. У продавницама здраве хране код нас се последњих година може наћи и црвени пиринач који кинеска народна медицина већ стотинама година користи и као дијететски препарат који помаже у лечењу болести срца и чишћењу крвних судова. Црвени пиринач је заправо бели пиринач који је ферментисан гљивицом Monascus purpureus из које се добија екстракт богат активним супстанцама под именом монаколини који су одговорни за синтезу холестерола.

Извор: Агробизнис магазин

ФОТО: Pixabay