На 17. по реду сајму етно хране и пића у Београду одржана је занимљива дебата на тему „производња малине“. Учесницима се обратило неколико стручњака и актера на самом тржишту малине а међу њима је био и председник задружног савеза Србије Никола Михаиловић који је говорио о улози задругарства у сектору малине. Наиме, он сматра да је заправо решење за проблем малинарства у задругарству и да је потребно да користимо наше знање, ресурсе у погледу стручњака који могу да нас по саветују како да организујемо малинарску производњу: „Потребно је да смо у малинарству подељени у три групе, то су мали, средњи и велики произвођачи. Мали и средњи треба да су окупљени у задруге и заједно са великима да буду снабдевачи односно партнери извозницима“.
У пракси постоје бројни примери да су се пољопривредници удружили у задруге и постали добављачи за познате купце. „Улога задруге је да се створи континуитет у производњи и квалитету и да се направи већа количина која је доступна заинтересованим купцима. Овде је улога задруге двострука, са једне стране окупља произвођаче и представља их приликом продаје али са друге стране задруга има важну улогу приликом набавке репроматеријала јер када се удруже у тој набавци могу постићи и боље цене односно јефтиније набавити репроматеријал“ објашњава Михаиловић.
Божидар Јоковић из Задруге „Наше воће“ каже да је идеја овог скупа да још једном покушамо да се организујемо и да изађемо са решењима како нам се не би догодило исто што и 2022 године: „Ово јесте зимски период и управо зато смо и организовали ову дебату о малини. Прошлост, садашњост и будућност малине је наша главна тема која је главни производ многих руралних делова Србије. Нисмо решили све али покушаћемо да у наредном периоду дођемо до резултата. Ово је једна прекретница да ли ћемо и даље радити ову производњу или ћемо решити проблеме- или довести до гашења производње. И даље мислим да само преко Институција Републике Србије можемо доћи до решења. Ми смо то показали јер смо до сада имали неколико састанака и у Министарству пољопривреде као и у Влади Републике Србије. Усвојени су одговарајући документи односно Уредба која је делимично и испуњена. Малина иде у извоз и може се извести. Количине односно квоте извоза су добре. И даље имамо лагер у задрузи али надамо се да ћемо решити питање исплате малине јер су мале хладњаче биле колатерална штета проблема са малином на тржишту. Ова година када су у питању задруге биће упамћена по тешкој ситуацији, нарочито због диспаритета цена. Али подсетио бих вас да и саме задруге настају управо у периодима када је тешка ситуација и да су оне заправо и настале као одговор на изазове на проблеме. Када је реч о бројном стању задруга има 3.000 а међу њима су најбројније земљорадничке задруге и њих је око 70 процената. Када је реч о пословању њих око 2.000 је прошле године предало позитиван финансијски резултат тако да ту имамо помака“. Актуелно питање биле су климатске промене за које председник Задружног Савеза Србије каже да је то нешто на шта нико не може да утиче и да сви морамо заправо да се прилагодимо новонасталим околностима: „Пољопривреда је фабрика под отвореним небом како се то каже и просто на неке ствари не можемо имати утицаја“. Када је реч о овим проблемима он сматра да би требало консултовати људе који имају знање односно употребити то знање и прилагодити се насталим околностима и тражити наравно решења. Говоривши о актуелним темама поред знања и консултација са универзитетским и научним установама Михаиловић на друго место ставља сточарство које заправо повлачи све друге гране пољопривреде а на трећем месту је задругарство о чему је председник детаљно говорио док су на четвртом месту инвестиције. Иначе, у последњих 6 година у Србији је основано преко 1.100 задруга.
Ниске откупне цене пољопривредних производа натерале су многа газдинства да сама прераде воће, поврће, месо и млеко те да их продају на кућном прагу. Пре две године донет је и правилник који дефинише неопходне санитарне услове. ИЗ ПКС-а подсећају да се морају пријавити у Централни регистар објеката. Једини изузетак везан је за производњу кајмака и сира на газдинству, јер они не морају да буду предузетници односно могу да буду физичка лица.
Национални производ Србије је малина и тренутно је у лошем стању али не смемо се предати нити одустати. Америчке хладњаче се празе, Европа је та која је у проблему и већ дужи временски период тако да кажем јављај се и нека нова тржишта малине која је луксузнији производ. Нно на чему ми треба да радимо је да се позиционирамо односно да будемо препознатљиви јер крајњи купци не знају шта ми то радимо и на који начин радимо а велики купци знају и то је оно што треба променити поручио је наш водећи стручњак за малину др Александар Лепосавић.
Шта радити са малином и каква је перспектива, Лепосавић има конкретан предлог
Србија није аутсајдер у производњи малине али ни јабуке, шљиве и другог воћа. Међутим, примећује се одређена замореност са изменом сортимента и технологије. Квалитет је на нашој страни, а замор долази од дестимулишуће ситуције на тржишту односно ниских откупних цена каже за Агробизнис магазин Александар Лепосавић из Института за воћарство у Чачку: „Када је у питању воћарсто генерално, ми ту имамо добру перспективу, али када је реч о малини ми ту морамо значајно више да улажемо у маркетинг. У свету, озбиљне државе имају одређена тела у оквиру државе која креирају политику у некој области пољопривреде. То мора бити аполитично тело, стручно тело, савет како год га називали које ће радити на креирању трендова. Нажалост, када причамо о малини, 2018. године смо направили јако лош одабир. Не знам због чега је то урађено, али због нестручности нисмо боље сагледали шта ће се десити и зато данас испаштамо. Ми треба да имамо национални савет само стручњака без икаквих уплива политике“.
Каде је реч о улагањима у малињаке Лепосавић каже да у зависности од региона цене садног материјала и пратеће опреме су значајно порасле: „Рецимо 2018. године је требало око 18000 до 19000 евра за улагање у малињак на сопственом земљишту. Данас треба 25000 до 30000 евра. Наше површине су ситније, али се на њима добија далеко виши квалитет и упошљава се породица тако да немате потребе за додатном радном снагом у значајнијем обиму. Данас већи број прозвођача кубури са радном снагом. Ако причамо о приносима, без 10 до 12 тона по хектару малине не можемо причати о рентабилности производње“ изричит је Лепосавић. Он сматра да нам засади улазе у зиму у лошој кондицији и да ће се то одразити на производњу како ове године тако и наредне јер је цена малине била лоша а све остало што је требало улагати је скупо. Такође, високе дневнице су томе кумовале доста.
Када је реч о берби Лепосавић сматра да је машинска берба малине дискутабилна тема: „Да је добро радили би и сви други. Постоје земље у којима се то ради али су тамо малине нижег квалитета. Ми смо упућени на ручну бербу и сама конфигурација често недозвољава машинску бербу. Имали смо ситуацију да су произвођачи малине у Мачви након две до три године бербе имали огромне штете на засадима тако да су их практично уништили“ објашњава за Агробизнис магазин Александар Лепосавић и додаје: „Када је у питању садни материјал, Институт једини има садни материјал који је контролисаног квалитета, то је садни материјал прве категорије и ми имамо посебну шему контроле како бисмо имали тај квалитет који нам је непоходан. То не говорим зато што ја радим у Институту већ зато што је то чињеница. Мој предлог када се подижу нови засади су сорте виламет и микер јер то тржиште тражи. Они су препознати и наш су бренд. Нема потребе да даље лутамо“.
Наравно, наш саговорник није изричит у овом погледу јер говоримо о масовној производњи малине за извоз а не производњу за домаће тржиште у свежем стању.
Говоривши о квалитету садног материјала и контроли, Лепосавић је нагласио да Управа за биље мора да ради свој посао и да контролише све на тржишту јер се често дешава да неквалитетан садни материјал доведе до великих проблема у засадима и да се дешавају велике штете. Ту мора много више енергије и труда да се уложи да би се стање довело у ред.
Према подацима Републичког завода за статистику у периоду од јануара до краја октобра 2023. године из Србије је извезено 845 тона свеже малине за шта смо зарадили скоро 1,7 милиона евра. Са друге стране, када је реч о извозу смрзнуте малине до краја октобра извезено је 57612 тона малина у вредности укупно нешто мало више 237 милиона евра. Најзначајнији купци су из Немачке, Белгије, Холандије и САД.
Када је у питању цео сектор воћарства, Србија је у првих десет месеци извезла 316790 тона воћа, а увезла 234673 тоне разног воћа, претежно јужног. Остварена вредност извезеног воћа укупно је била око 622 милиона евра, а вредност увезеног воћа близу 245 милиона евра.
Ако се погледа увоз – извоз воћа у Украјину ,коју често апострофирају као разлог проблема са ценама на тржишту, према подацима РЗС током првих десет месеци 2023. године Србија је из Украјине увезла 714 тона воћа (вредност скоро два милиона евра, а продала јој 553 тоне (вредност мања од 500.000 евра).