Дуња се све више гаји у Србији, коју сорту одабрати и који су проблеми у производњи

Овогодишњи род дуња износи око 14.000 тона. Тиме је Србија избила на прво место у Европи, а међу десет је највећих произвођача тог воћа у свету сматрају стручњаци. Дуња се у Србији гаји на 1.600 хектара, а највише у околини Александровца, Блаца и Краљева. Ове године род је био добар. Ја сам презадовољан јер је ово млад воћњак који даје онолико колико може да да у четири године. А пројектован је да даје неких 30 тона по хектару”, јавња репортер Агробизнис магазина. Укупна површина под дуњом у Србији прошле године увећана је за 200 хектара. И у околини Краљева су дуњари углавном млади. Воћари се опредељују за сорте које дају квалитетнији род. Научни сарадник Института за воћарство из Чачка Ивана Глишић истиче да се уводе нове сорте у засаде. “У новијим засадима се уводе неке нове сорте као што су тријумф хемус и морам истаћи да се сорта Морава која створена у Институту за воћарство Чачак показала као веома добра”, рекла је Ивана Глишић.

Тема за вас: Резидба лешника

У Тавнику имкод Краљева сваке године ничу нови засади дуња. Ова воћка  је распрострањена у селима која гравитирају ка планинама Котленик и Гледић. Ретки су, међутим, воћари који имају саднице дуња на површинама већим од два хектара. Воћари који су се определили да узгајају дуњу на већим површинама сматрају да нису погрешили. “Мало се улаже у дуњу, најмање од свих воћки. Ја сам имао јабуке и остало. То сам све искрчио и посадио дуњу. Значи – исплативо је”, навео је за Агробизнис магазин Радован из Тавника.

Дуња се код нас првенствено користи за прераду у ракију

Када је у питању производња, дуњу напада више болести из групе микоза и бактериоза. Најчешће су: монилија (трулеж плодова), пегавост лишћа, пепелница дуње, посмеђивање лишћа и бактеријска пламењача. Како је навела проф. др Евица Мратинић, у приручнику који се односи на технологију производње дуње, иако важи за једну од отпорнијих воћних врста, није је лако сачувати од болести и штеточина.
Монилија (трулеж плодова)
Паразит се у пролеће развија на младом лишћу, одакле га инсекти (највише пчеле) преносе на тучкове цвета и тако зарази млад плод, који се убрзо сасуши и мумифицира. Овако сасушени плодови остају на гранама врло дуго, најчешће са по 1-2 сува листа.
Са ових мумифицираних плодова у току лета зараза се преноси на развијене плодове, који почињу да труле. Заражени плодови добијају мркоцрну боју и почињу постепено да се суше. Око места заразе јављају се пепељасте гомилице од конидија, које су више-мање правилно распоређене у облику концентричних кругова.
Мере сузбијања: Најефикаснији начин сузбијања ове болести је превентивно прскање. Поред прскања, у јесен је потребно покупити заражено лишће, врхове гранчица, мумифициране и труле плодове, спалити их или дубоко закопати.
Међутим проблем за производњу дуње јесте Ерwиниа Амyловора односто бактеријска пламењача (палеж лишћа)која напада и друге воћке попут крушке и јабуке (отркивена давне 1878 у САД). Болест се препознаје по томе што су врхови једногодишњих грана савијени и подсећају на пастирски штап. Лист вене и суши се тако да има изглед као да је спаљено. На појединим местима али није правило, појављује се капљица (бактеријски екскудат) што је додатна потврда да се ради о овој болести. Овај патоген може бити толико агресиван да изазива сушење целих стабала што причињава велике материјалне штете имајући у виду колико је потребно уложити у одгајивање само једне воћке. Болест може бити унета у засад на два начина: најчешће је то садни материјал или пчела која преноси болест током цветања односно опрашивања што је изузетно важно када се има у виду момент заштите воћа. Треба имати и у виду да ова болест може да се развије и у другом делу вегетације тако да треба редовно вршити преглед ставбала.
Превенција: Избор здравог садног материјала од проверених произвођача садница, дезинфекција маказа током резидбе. По појави симпотома извршити уклањане (резидбу) 15 цм испод оболелог дела гране. У нашој земљи једини дозвољени начин борбе хемијским средствима јесу препарати на бази бакра, а препоручује се и примена препарата на бази фосетил-алуминијума у оба случаја почетком вегетације а пре цветања.

СОРТЕ ДУЊЕ:

ЛЕСКОВАЧКА
Лесковачка дуња је наша домаћа сорта, највише је заступљена у Војводини и долинама Велике, Јужне и Западне Мораве. Њени плодови су крупни, округласти, јабучасти, ребрасти или равни, изузетног мириса. Месо плода је ароматично, сочно, кисело слатко. Стабло је округласте круне, бујно, али после сазревања плода средње бујно. Касно цвета, а сазрева током октобра. Рађа рано, редовно и добро. Отпорна је на мраз, али осетљива на инсекте штеточине, а лесковачку дуњу опрашује врањска дуња.
ВРАЊСКА
Врањска дуња има надимак дуњац. Има крупније плодове од лесковачке дуње. Тежина плода је од 500 до 1000 г Крушколиког је облика, покожица је маљава златножуте боје. Месо жуто киселкасто слатко, сунђерасто слабијег квалитета од лесковачке. Стабло бујно крупног лишћа, декоративно. Осетљива на штетне инсекте смотавце плодова, а за плод се може рећи да је осетљив на убоде. Опрашивач јој је лесковачка дуња. Као главне мане ове сорте помињу се: то што се месо плода брзо распада приликом кувања и што облик плода није најпогоднији за индустријску прераду.
МОРАВА
Домаћа сорта створена у Институту за воћарство у Чачку. Настала је укрштањем сорте Реанс Мамоутх и Лесковачке дуње. Сазрева почетком октобра, нешто раније од лесковачке и врањске дуње. Самооплодна је. Релативно је отпорна на проузроковаче болести и штеточине. Добро подноси еколошке стресове (мраз и сушу). Рано пророди и рађа редовно и облино. Плод садржи просечно око 13,8 % суве материје, 8,6 % шећера и 0,96 % укупних киселина. Плодови могу релативно дуго да се чувају, што им продужава време употребе. Има високу и редовну родност, као и добар квалитет плода, посебно добра особина ове сорте је глатка површина плода и одсуство у месу плода камених ћелија, што је изузетно повољно при производњи компота, мармелада.