Шећер смо до сада посматрали пре свега као прехрамбени производ, сировину за кондиторску индустрију или једног од главних криваца за савремене проблеме у исхрани. Међутим, научници му проналазе сасвим нову улогу. У Француској се развијају батерије које електричну енергију производе захваљујући глукози и ензимима, а њихова потенцијална масовна примена отвара занимљиво економско питање: може ли шећер у будућности постати значајна индустријска сировина за производњу електричне енергије и да ли би то могло да утиче на његову цену?
Одговор није једноставан. Иако технологија већ постоји, количине шећера које би биле потребне за њену примену у малим електронским уређајима за сада су сувише скромне да би могле озбиљније да поремете светско тржиште. Ипак, историја индустријског развоја показује да нове технологије понекад потпуно мењају намену пољопривредних производа.
Кукуруз одавно није само храна за људе и стоку. Од њега се производе скроб, глукозни сирупи, биоетанол, биопластика и бројни индустријски производи. Шећерна репа, поред производње шећера, може бити сировина за ферментационе процесе, производњу биоетанола и различитих биохемијских једињења.
Сада се отвара могућност да производи добијени из ових култура постану и део нове генерације електронских извора енергије.

ФРАНЦУЗИ ПОКАЗАЛИ ДА СТРУЈА МОЖЕ ДА СЕ ДОБИЈЕ ИЗ ГЛУКОЗЕ
Француска компанија BeFC развија биоензимске горивне чланке који користе глукозу и кисеоник за производњу електричне енергије. Технологија је заснована на биохемијским реакцијама које омогућавају ензими, а као конструкциони материјали користе се, између осталог, целулоза и угљеничне електроде.
За разлику од класичних батерија, које складиште енергију унутар својих компоненти, биоензимски горивни чланци производе електричну енергију док се одвија одговарајућа хемијска реакција.
Њихова предност није велика снага, већ могућност напајања малих електронских уређаја, сензора и паметних налепница које троше веома мало струје.
У интервјуу за француски часопис Informations Entreprise, др Џулс Хамонд, суоснивач компаније BeFC, представио је могућности примене ове технологије у логистици, медицини и системима за праћење производа.
Посебно је занимљива њена потенцијална употреба у прехрамбеној индустрији, где би мали сензори могли да прате температуру, влажност и друге услове током транспорта и складиштења хране.
Али ако милијарде уређаја једног дана буду користиле глукозу као извор енергије, поставља се питање колико ће шећера бити потребно за њихов рад.

Ветрењаче добијају конкуренцију или помоћ?
ДЕСЕТ МИЛИЈАРДИ БАТЕРИЈА, А КОЛИКО ШЕЋЕРА?
На први поглед, бројка од десет милијарди батерија делује огромно. Међутим, када се израчуна њихова потенцијална потрошња глукозе, добија се сасвим другачија слика.
Претпоставимо да се у будућности годишње произведе десет милијарди биоензимских батерија.
Ако би свака током употребе потрошила један милиграм глукозе, укупна годишња потрошња износила би само десет тона.
Уколико би потрошња била десет милиграма по уређају, било би потребно сто тона глукозе.
Чак и када би сваки уређај трошио сто милиграма, укупна потрошња износила би хиљаду тона.
У најиздашнијем од ових илустративних сценарија, са једним грамом глукозе по уређају, десет милијарди батерија потрошило би десет хиљада тона глукозе годишње.
Ово нису подаци о стварној потрошњи компаније BeFC, већ рачунски примери који показују размере могућег тржишта.
За поређење, светска годишња производња шећера износи приближно 180 до 190 милиона тона, уз осцилације између производних сезона.
Чак и потрошња од десет хиљада тона представљала би свега око 0,005 одсто такве светске производње. Поређење је само оријентационо, јер се у батеријама користи глукоза, а светска статистика шећера углавном се односи на сахарозу.
То значи да сама производња милијарди малих биоензимских батерија не би морала да доведе до значајног раста потражње за шећером.
Ипак, економска важност нове технологије не мери се искључиво количином потрошене сировине.

ДА ЛИ ЋЕ ШЕЋЕРНА РЕПА ДОБИТИ НОВЕ КУПЦЕ?
За произвођаче шећерне репе посебно је занимљиво питање да ли би нова технологија могла да створи додатну тражњу за њиховим производом.
Глукоза се може добијати из различитих сировина богатих угљеним хидратима. Међу њима су кукуруз, пшеница, кромпир, али и шећерна репа, односно шећер који се из ње производи.
Међутим, постоји важна разлика.
Шећерна репа првенствено садржи сахарозу, док се у биоензимским горивним чланцима користи глукоза. Да би се сахароза употребила као извор глукозе, потребна је њена разградња, односно хидролиза, при чему настају глукоза и фруктоза.
С друге стране, скроб из кукуруза или пшенице може се ензимским поступцима претворити у глукозу.
Због тога би будућа индустрија биоензимских извора енергије могла да користи различите пољопривредне сировине, а избор би зависио од цене, доступности, чистоће производа и технолошких захтева.
За произвођаче шећерне репе то значи да ново тржиште није унапред загарантовано.
Уколико би индустријска глукоза произведена из кукуруза била јефтинија, произвођачи батерија могли би да се определе управо за њу.
Али ако би се развиле технологије које ефикасно користе сахарозу или њене производе, шећерна репа могла би да добије још један правац индустријске примене.

МОЖЕ ЛИ НОВА ТРАЖЊА ДА ПОДИГНЕ ЦЕНУ ШЕЋЕРА?
Цена шећера на светском тржишту зависи од много снажнијих фактора него што је тренутна потражња за биоензимским батеријама.
Највећи утицај имају производња шећерне трске у Бразилу и Индији, производња шећерне репе у Европи, временске прилике, цене енергије, транспортни трошкови, државне политике и однос производње шећера и биоетанола.
Посебно је занимљив пример Бразила, где фабрике могу да усмеравају део шећерне трске ка производњи шећера или етанола, у зависности од тржишних услова и техничких могућности.
Када је производња етанола економски привлачнија, део сировине може бити преусмерен из производње шећера. Такве промене могу утицати на количине шећера доступне светском тржишту.
Ово је већ постојећи пример како енергетска употреба пољопривредних сировина може да утиче на тржиште хране.
Међутим, биоетанол и биоензимске батерије не могу се посматрати као исти тип потрошње.
Биоетанол се производи у огромним индустријским количинама и користи као гориво. Биоензимски чланци компаније BeFC намењени су првенствено уређајима који троше веома мало енергије.
Зато тренутно нема основа за тврдњу да ће ова технологија довести до поскупљења шећера.
Такав утицај постао би могућ тек уколико би се развиле нове примене које захтевају знатно веће количине глукозе, а њихова потражња достигла размере релевантне за тржиште пољопривредних сировина.
КОЛИКО СТРУЈЕ МОЖЕ ДА ПРОИЗВЕДЕ ЈЕДАН КИЛОГРАМ ГЛУКОЗЕ?
Питање енергетске вредности глукозе посебно је занимљиво јер показује и могућности и ограничења ове технологије.
Потпуном оксидацијом једног килограма глукозе теоријски се ослобађа приближно 4,4 киловат-часа хемијске енергије.
Међутим, то не значи да биоензимски горивни чланак може целокупну количину да претвори у електричну енергију.
Део енергије губи се у хемијским и електрохемијским процесима, а стварна искористивост зависи од конструкције, ензима, услова рада и начина коришћења.
Због тога није реално очекивати да ће глукоза постати конкурент угљу, природном гасу, соларним електранама или класичним батеријама у производњи и складиштењу великих количина електричне енергије.
Њена предност је у малим уређајима, где су важни флексибилност, мала маса, могућност једнократне употребе и смањење количине тешко рециклабилног отпада.
Другим речима, будућност ове технологије није у електрани која ради на шећер, већ у електроници која за свој рад користи минималне количине биолошких сировина.
СРБИЈА ИМА СИРОВИНЕ, АЛИ ДА ЛИ ИМА ИНДУСТРИЈУ БУДУЋНОСТИ?
За Србију је ова прича занимљива из најмање два разлога.
Први је традиционална производња шећерне репе, која је деценијама имала важно место у домаћој ратарској производњи и прехрамбеној индустрији.
Други је производња кукуруза, једне од најзначајнијих пољопривредних култура у земљи, која представља важну сировину за скробарску индустрију и производњу различитих деривата.
Србија, дакле, располаже пољопривредним сировинама из којих је могуће добијати глукозу.
Међутим, сама производња сировина није довољна да би земља постала део нове технолошке индустрије.
Много већа додата вредност ствара се у истраживању, развоју ензима, производњи електронских компоненти, конструисању сензора и интеграцији нових технологија у готове производе.
Управо ту лежи суштина економског изазова.
Србија може да настави да извози пољопривредне сировине, али може и да развија индустрије које те сировине претварају у производе веће вредности.
Наравно, биоензимске батерије нису једини, нити нужно најисплативији пут. Биотехнологија већ нуди много шири спектар могућности, од производње органских киселина и ензима до биоматеријала и специјализованих хемијских производа.
За развој таквих индустрија неопходна је сарадња пољопривреде, хемијске индустрије, електротехнике, универзитета и научних института.

Са сајма у Паризу PARIS TECH
ХОЋЕ ЛИ СЕ У БУДУЋНОСТИ ШЕЋЕР ПРОДАВАТИ И ПРОИЗВОЂАЧИМА ЕЛЕКТРОНИКЕ?
Могуће је да ће се појавити нови купци индустријске глукозе, укључујући произвођаче биоензимских извора енергије и различитих биотехнолошких система.
Али то не значи да ће произвођачи електронике постати значајни купци шећера у размерама упоредивим са прехрамбеном индустријом.
Бар не на основу технологије која је данас доступна.
Много је вероватније да ће се прво развијати специјализовано тржиште глукозе и других биохемијских компоненти за мале електронске уређаје.
У том случају економска вредност неће бити само у количини продате глукозе, већ у квалитету, чистоћи, стабилности и могућности да се она интегрише у сложеније технолошке производе.
За пољопривреду је то важна порука.
Будућност производње неће зависити искључиво од количине пшенице, кукуруза или шећерне репе коју нека земља може да произведе, већ и од тога колико различитих индустријских производа уме да добије из тих сировина.
ОД ЊИВЕ ДО МИКРОЧИПА
Развој батерија на бази глукозе показује колико се границе између пољопривреде и високих технологија постепено бришу.
Сировина која настаје фотосинтезом, захваљујући сунчевој енергији и биљним процесима, може да постане део електронског уређаја који прати температуру хране, контролише транспорт или шаље податке путем бежичне мреже.

Са сајма у Паризу PARIS TECH
То не значи да ће шећерна репа постати нова нафта, нити да ће се због биоензимских батерија ускоро повећати цена шећера.
Напротив, расположиви подаци указују да би непосредан утицај на глобалну потрошњу шећера био веома мали.
Али ова технологија указује на нешто много важније: пољопривредне културе све више постају сировинска основа за индустрије које донедавно нису имале готово никакве везе са производњом хране.
Зато можда није најважније питање колико ће шећера бити потребно за милијарду батерија.
Много је важније питање ко ће производити те батерије, ко ће поседовати патенте, ко ће контролисати технологију и колики ће део новостворене вредности припасти земљама које производе основне сировине.
Јер ако се у будућности од шећера буде правила електрична енергија, највећу зараду вероватно неће остваривати онај ко је произвео највише шећерне репе, већ онај ко је знао шта све од ње може да направи.
English
French
German
Italian




