Пчела као јединка не може живети сама па је за њен опстанак неопходна комплетна заједница која је строго хијерархијски подељена. Како живе у биолошки веома сложеној заједници где на мањем простору обитава велики број јединки појава заразне болести може да изазове озбиљне проблеме у друштву. Познавање основних знакова који упућују на болести које угрожавају пчелињу заједницу омогућава пчелару да у ранијој фази уочи промене и предузме мере санације.
Паратифус медоносних пчела је обољење цревног канала одраслих пчела коју изазива бактерија Salmonella paratyphi alvei. У питању је покретна, грам негативна, факултативно анаеробна бактерија штапићастог облика која не ствара споре. Кошнице, рамови са саћем, храна, појилице и вода контаминирани изметом болесних пчела представљају најчешћи извор инфекције. Болест се може јавити у једном или више друштава једног пчелињака, брзо се шири унутар кошнице и може нанети озбиљне проблеме посебно ослабљеном пчелињем друштву. Инфекцију из кошнице у кошницу могу да преносе бумбари, заражене медоносне пчеле или пчелар уколико пребацује рамове из једне у другу кошницу. Извор заразе могу бити појилице и сама вода загађена изметом болесних пчела. Интересантно је да су пчеларски стручњаци ову бактерију проналазили у органима за варање наизглед потпуно здравих пчела. Болест се активира услед нетипичних фактора као што су лоши временски услови током презимљавања друштва, недостатак здраве и питке воде и слично.
Болест има акутни ток, што значи да почиње и завршава се нагло без обзира на крајни исход по оболелу јединку
Узрочник обољења најчешће изазива оштећење перитрофне мембране која облаже и штити епител средњег црва медоносне пчеле. Болест има акутни ток, што значи да почиње и завршава се нагло без обзира на крајни исход по оболелу јединку. Оболеле пчеле прво слабе и губе способност за лет, узнемирене су, имају дијареју, скупљају се око лета и на полетаљци на којима се уочавају мрље од течног измета светло-смеђе боје. Абдомен болесних пчела је надувен, а из њега се благим притиском лако истискује течан садржај одакле могу да се изолују узрочници заразе. Болест може да траје један или више дана, некад и између 10 до 15 дана, а завршава угинућем великог броја оболелих медоносних пчела. Међутим, ово обољење не мора увек да се заврши фатално по пчеле, јер зараза може нестати спонтано у случају побољшања временских услова и уз примену адекватних хигијенских мера.
Бактеријска болест која се преноси зараженом храном и водом
Дијагноза се поставља изоловањем узрочника из хемолимфе, или дигестивног тракта живих болесних пчела посматрањем изолованих узрочника под микроскопом, као и биохемијским и серолошким анализама. Због сличности клиничких симптома паратифус се често може помешати са ноземозом или амебијазом, код којих су присутне споре које се уочавају приликом микроскопског прегледа узорака, као и са дизентеријом пчела за коју је карактеристично присуством несварених зрнаца полена у измету.
Зато је веома важно однети узорке пчела на испитивање како би тачно утврдило од чега болују. Паратифус код медоносних пчела најчешће се јавља у периоду раног пролећа, али и од априла до септембра, у време највеће активности друштва.
Како сузбити болест?
У циљу сузбијања паратифуса потребно је спроводити апитехничке мере, као што су дезинфекција пчеларског прибора и опреме. Искусни пчелари препоручују да се чишћење спроводи са тропроцентним раствором натријум хидроксида, или четворопроцентним раствором формалина. Неопходно је уклањање запрљаних рамова са саћем и преношење пчела у нове, односно темељно дезинфиковане кошнице. Када су у питању мере за спречавање настанка ове болести кључно је уништавање инсеката и других штеточина у пчелињаку које преносе узрочнике инфекције, спречавање грабежи, адекватна исхрана, односно користити искључиво мед доброг квалитета и шећерни сируп, појачати хигијену појилишта као и редовна дезинфекција прибора који се користи, најбоље пре рада у свакој кошници. Такође, потрудите се да ваше пчеле поред добре и квалитетне хране увек имају на располагању чисту воду.