Нису знали ништа о пољопривреди али су желели парче своје земље. Природа посла је захтевала ,,радни“ одмор у природи и одлазак из градске гужве. Полако су формирали своју малу оазу из које данас убирају плодове свог рада. Органска храна је тражена тако да су сав труд и улагање добили и свој економски епилог.
Слађа и Дарко Тањга увек су некако желели да имају своје мало парче земље на селу, 2020 године у време короне свој сан су остварили, уз помоћ кредита, пуно рада и воље. Мала кућица и 30 ари врзине у Врдилима су искрчили и кренули у малу аватуру производње органске хране за себе али и продају.
,, У време короне када смо сви били тако рећи затворени у своје бетонске квадрате хтели смо да побегнемо из тог простора. Прво смо узели ову површину под закуп да пробамо. Потом подигли кредит, купили тако рећи врзину, ,,Буцкину врзину,, како смо је назвали и уз помоћ пријатеља и машина искрчили и почели да реализујемо идеју.,, почиње причу Слађа
Наравно како кажу у шали знали су само шта желе и како ти производи изгледају, али не и шта им је чинити. Пуно се учило, претраживало на интернету, учило из искуства других. Добијали су семена и кренули да саде.
,, Сада из ове перспективе све изгледа лагано али није било тако. Почели смо са јагодама на неких десетак ари, онда смо одлучили да за своје потребе заснује и башту, од свега по мало и успело је. Истина нисмо знали куда нас све то води и да ли ће бити неке користи. Мислим да смо у старту били растерећени да све мора, осим финансија са којима смо били ограничени. Велика жеља и воља, добра нерабована земља, изворска вода и пуно љубави су наш рецепт за успех“ наставља Дарко.
Након јагоде сада највише гаје чери и међуредно руколу, али су присутне и саднице јагоде, малине , кромпира, блитве. Од хобија и експеримента сада убирају плодове великог рада.
,, Није било лако, ево ми сада имамо дестак врста черија, разноликих укуса и облика. Нека семена су нам стигла из Америке од пријатеља.Заправо мало смо страховали да ли ће све да никне, и како ће плодови да изгледају. Пуно смо експериментисали али се на крају исплатило. Плашили смо се и штеточина, болести, овде користимо као заштиту искључиво коприву свих облика и раствора“ прича Слађа.
Овде се о свему води рачуна. Првобитно су уложили у наливне системе, противградну мрежу по високим стандардима, тресет је такође купљен као органски. Данас сами справљају хумус, скупљају чак и од комшија све што је органског порекла, од лишћа, хране, отпадака.
,,Када кренете у авантуру као ова наша нисте ни свесни шта вам све треба. Оловка мора да ради и да се економише. Данас је знатно лакше, јер смо буквално дошли до тога да имање одржавамо и углавном ових дана само беремо. Продаја иде одлично, углавном се прочуло за нас. Све зачине и наравно наш заштитни знак чери али и руколу, купују овдашњи ресторани, мада има и других купаца који желе да се здраво хране“додаје Дарко.
Недостатак новца је иницирао да уместо саксија употребе жуте канте, тако да су у шали кажу еколошки очистили Србију, уштели новац и време мануелног рада.
,, Баш када смо то гледали те саксије су биле скупе, скупе су и данас. Решили смо да пробамо са кантама, скупљали по Србији, јер се у њима паковало маслиново уље, некако су нам биле наидеалније. Тај избор је био прилично чудан за све који пролазе овуда. Наше логично размишљање је било ако може велика саксија зашто не би могла и канта! Мислим да не би били у овој фази да нисмо направили тај потез, уштедело се пуно.,,Органски тресет смо дотерали из Новог Пазара. Тоне!Требало је прво канте добро напунити и неких педесет метара изгурати до малчиране парцеле. У колица стају само четири и тако не знам колико пута..трајало је. Сада још увек све ово не изгледа баш како смо замислили, али досадашњи ток радова нам иде на руку и срећни смо јер смо успели. Овде је наш мир, одмор и када радимо .Дарко је возач, свакодневно на путу, ја сам економиста, послови који траже велику одговорност. Траже додатано растерећење. Овде је наш вентил за све. Не трошим новац на фитнес, спојили смо лепо и корисно“ у полу шали каже Слађа.
О производњи нису знали готово ништа, полако учили и чини се савладали све препреке. Живе здраво и уживају у свом раду. За сада немају намеру да шире производњу јер се коплетан посао одвија у оквиру породице, деца помогну када дозволе школсе обавезе.
,, Не ово је неки наш максимум јер све што би преко овога радили захтевало би додатну радну снагу или наш већи ангажман. Како смо још увек у сталном радном односу на пословима које обављамо једна страна би трпела. Можда у некој будућности. закључује Дарко.