Како спасити кукуруз од климатских промена?

И ове године суша је понегде по Србији однела половину до готово две трећине рода кукуруза, и ратари се сада већ озбиљно питају шта да сеју, а сточари су забринути да ли ће у наредној деценији због климатских промена бити довољно хране за домаће животиње. Шта се може учинити да се црне прогнозе не остваре и на домаћем тлу? „Пољопривредник“ је разговарао са стручњацима водећег института који развија хибриде и онима који њихов учинак свакодневно прате на терену.

– Сад су већ свима евидентне климатске промене и њихове последице. Хибриди кукуруза, а ту пре свега могу да говорим о нашим хибридима, показали су доста добру прилагодљивост на нове услове. Сигурно је да не постоји у свету хибрид кукуруза који је отпоран на неповољне услове суше, а наши пољопривредници нису заслужили да им било ко прича да тако нешто постоји и да им то продаје, без обзира на то чији су то хибриди и како су обележени. Ми никада нисмо – а следеће године обележавамо 80 година постојања – рекламирали хибриде „отпорне на сушу“ – каже за др Жељко Каитовић, научни сарадник Института за кукуруз „Земун Поље“.

Каитовић додаје да та научно-истраживачка институција већ дуго укључује климатске промене као битан фактор у смеру у коме ће се оплемењивати нови хибриди, а стварају се класичним методама и провером у локалним агроеколошким условима српских ораница, што је свакако веома значајно.

– Морамо имати на уму и чињеницу да је просечан период за развој једног новог хибрида осам година. Код нас су, за хибриде који су почели да се развијају пре три или четири године, свакако узете у обзир и климатске промене, којима смо сведоци у последњим годинама – истиче наш саговорник.

Илустрација: Домаћи хибриди су показали добру прилагодљивост на климатске промене

Да на тржишту има свега, потврђује и аграрни стручњак Петар Радић, саветник за производна питања у Задружном савезу Војводине. – Има и понуде хибрида који „само што не лече све болести“, а цене иностраних семенара у односу на наше домаћих иду и „пута два“ или „пута три“ – велика је ту игранка. А онда добијемо овакву сезону у којој на неким парцелама имамо и губитак у роду кукуруза од 60 одсто. Срем и западна Бачка су мало боље прошли, али зато северни и средњи Банат доста лоше. Сад смо у јесењој сетви и људи не знају више шта да сеју. Верујем да ће озимих усева бити још више, јер ипак је боље и врабац у руци него ништа – каже Радић за „Пољопривредник“.

Да бисмо се што боље прилагодили условима суше, морамо поштовати комплекс фактора, а један од најважнијих међу њима је свакако избор хибрида, кажу стручњаци. – Раностаснији хибриди показују бољу прилагодљивост на стресне услове суше, али треба водити рачуна и о роковима сетве и примени свих агротехничких мера. Ранији рокови сетве су се показали као бољи у годинама као што је била ова – напомиње Каитовић.

Код кукуруза су, за разлику од семена сорти пшенице и соје, у питању хибриди и ту се не може сејати „са тавана“, осим ако се не ради о домаћим сортама, као што је „осмак“, који се у малим количинама традиционално гаји за проју и качамак, напомиње Каитовић. Радић се слаже да би раностасне сорте и ранија сетва могле да буду решење за мање губитке на пољима. – Имамо тзв. ФАО бројеве за хибриде и, што је број мањи, то је хибрид са краћом вегетацијом. Досад се „волео“ ФАО 600 или 700, са јако дугом вегетацијом али и максималним приносима, а сада већ људи беже у ФАО 400 или 300 и размишљају да их раније сеју, као ове године, да би колико-толико осигурали пристојан принос избегавањем периода када је паклена врућина – објашњава саветник ЗСВ.

Илустрација: Наводњавање има својих предности, али и мана

Радић напомиње да ће кукуруз увек бити култура „број 1“, пре свега због сточарства, а алтернативе као што су просо или сирак нису много заступљене код нас, иако и оне дају протеине потребне стоци. Због тога и толико муке да се „преваре“ климатске промене али, каже Радић, осим избора хибрида и рока сејања мало шта друго може да се уради.

– Сви помињу наводњавање, али то тешко да може да буде широко примењено решење. Код нас тих површина има мало, али и само мало можемо да их повећамо. Немамо много воде, а једино право решење би било субиригација, да се земљиште залива „одоздо“. Када га поливате класично, одозго, у августу вода само испари, а на земљи се још створи покорица. А и заливање доноси нове проблеме и, подсетимо се, Вавилонско царство је пропало иако су имали Еуфрат и Тигар. Наводњавањем се испрало земљиште и добили су пустињу. Да ми не бисмо дошли у ту ситуацију, требало би користити стајско ђубриво, а стоке је на фармама све мање – закључује Петар Радић.

Аутор: Георги Митев Шантек