Како обезбедити довољно квалитетне хране у Србији

Стално повећање броја становника и њихових потреба, као и континуирано смањење обрадивих површина пољопривредног земљишта намећу изазов како обезбедити довољно квалитетне хране. Стручњаци наводе да иако глобални приступ даје привид стабилности у снабдевању храном, све озбиљне земље имају политике одрживости и довољности домаће пољопривреде. Осим бриге о води, земљишту и клими, веома је важно чување генетичких ресурса и креирање нових генотипова прилагођених домаћим агроеколошким условима, што је задатак науке. Има ли Србија довољно пољопривредних института и треба ли у овако нестабилним условима да страхује за прехрамбену сигурност?

Да је за стабилну производњу хране потребно стално усавршавање и увођење најсавременијих достигнућа схватали су и наши преци, па су тако још пре 140 година основали данашњи Институт за крмно биље у Крушевцу. Кроз дугу историју ова установа је мењала називе, али је њена функција увек била подизање нивоа знања и унапређење пољопривредне производње.

Овај институт има тридесет четворо запослених, а половину чине научници – 12 доктора наука и 5 докторанада. На више од 3.000 квадрата смештене су истраживачке лабораторије, стакленик, објекат за пчеларство, док се производња обавља на око 50 хектара.

“Основни циљ истраживања је креирање генотипова крмних травних и легуминозних биљака погодних за гајење у домаћим агроеколошким условима, као и развијање технологија и технолошких решења из области гајења, производње и конзервисања сточне хране у циљу развоја одрживог сточарства. Такође, Институт се бави проучавањем технологија производње и дораде семена крмног биља и пласирањем семена на тржиште”, каже др Дејан Соколовић, в. д. директора Института за крмно биље.

“Институт се од самог оснивања бави проучавањем природних травњака у равничарским, брдским и планинским рејонима и први је у земљи почео са креирањем и увођењем сејаних травњака у праксу”, додаје Соколовић.

Илустрација: Више од 1.000 српских сорти и хибрида је признато у земљама широм света

Институт од националног значаја за Републику Србију
Пре више од осам и по деценија одлуком Министарства пољопривреде Краљевине Југославије основан је Институт за ратарство и повртарство.

“У овом моменту наш институт има 540 запослених. Од тога је више од 100 научних радника који се баве разним областима пољопривредних наука. Од биотехнологије, оплемењивања, семенарства, фитопатологиије, микробиологије, агроекологије, агротехнике… Захваљујући њиховом залагању, резултатима и доприносу српској, европској и светској пољопривредној науци наш институт је 2018. акредитован као Институт од националног значаја за Републику Србију”, каже проф. др Драгана Латковић, председник УО Института за ратарство и повртарство у Новом Саду, Института од националног значаја за Републику Србију.

“Наш институт је научни институт са једне стране, али са друге стране он има свој бренд, а то је НС семе. Поносни смо што смо створили више од 1.600 сората и хибрида различитих биљних врста, ратарских, повртарских, лековитог биља, крмног биља, поврћа… Више од 1.000 је признато у земљама широм света”, објашњава наша саговорница.

Семе из Новог Сада сеје се на њивама у 33 земље, истиче проф. др Драгана Латковић:

“То су Русија, Украјина, сада мало мање због рата, Белорусија, Казахстан, затим земље у окружењу – Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Северна Македонија, Црна Гора, али и Иран, Канада, Аргентина, Шпанија, Кина, Јапан… Веома смо поносни што смо пре две године успели да извеземо соју у Канаду. Колико је то значајно, говори чињеница да је то исто као да сте Кинезима продали пиринач.”

Ништа мање значајно није ни то што је домаће семе сунцокрета стигло у Јапан. А чак две светске конференције о овој уљарици одржане су у Новом Саду.

“Што се тиче иновација у оплемењивању сунцокрета ми смо број један у свету и зато је важно да се зна да сваки осми сунцокрет у свету потиче из Новог Сада”, додаје Латковићева.

Институти имају два задатка – научноистраживачки рад и производња семена
Само годину дана након завршетка Другог светског рата формиран је Институт за повртарство у Смедеревској Паланци, који већ 78 година ради на оплемењивању и селекцији нових сорти и хибрида поврћа.

“На Институту тренутно ради педесеторо запослених, од чега је 13 истраживача у свим научним звањима. Формацијски подељени смо на неколико одељења: за генетику и оплемњивање поврћа, агротехнику и физиологију поврћа, заштиту поврћа, производњу семена, дораду и паковање семена, лабораторију за испитивање семена, одељење заједничких послова”, каже проф. др Ненад Ђурић, директор Института за повртарство Смедеревска Паланка.

“Може се рећи да делујемо у два правца, једно је научноистраживачки рад, а други семенарство, производња, комерцијализација и продаја семена”, објашњава Ђурић.

Илустрација: Семе српског сунцокрета стигло је и до Јапана

Финансирање пољопривредних института
Будући да од сазнања до којих долазе стручњаци пољопривредних института зависи производња хране и прехрамбена сигурност једне земље, веома је важно да ове институције опстану и да имају подршку државе. Као и у развијеним земљама и у Србији се институти финансирају делом из буџета, а делом из сопствених средстава.

“Ниво финансирања по изворима је променљив и зависи од много фактора. У последњих неколико година доминира финансирање по пројектима. У претходних петнаестак година наш институт учествовао је у бројним домаћим и међународним пројектима. Само у последњих 10 година реализовано је више од 40 истраживачко-развојних пројеката које су финансирали ресорно министарство и локалне самоуправе са циљем да се заштити и ефикасније користи пољопривредно земљиште, посебно у области сточарске производње”, наводи Соколовић.

У ове пројекте укључено је више од 1.300 фармера из читаве земље, истиче др Дејан Соколовић:

“На свакој фарми су урађене анализе квалитета земљишта и сточне хране, предложене и на лицу места примењене мере како би се отклониле „слабе тачке“ на фарми које лимитирају производњу меса и млека и смањују њихову конкурентност.”

“У великом броју случајева се приступило агромелиоративним мерама поправке земљишта, док је на највећем броју фарми предлагана измењена сетвена структура крмних усева, погодна за конкретно земљиште и потребе фарме. То је показало да се и без великих улагања, уз примену адекватних усева и технологија, економски ефекти сточарских фарми могу значајно повећати”, истиче Соколовић.

И док је рад научних радника финансиран из буџета, плате осталих запослених, као и новац за трошкове режија, улагања институти морају сами да зараде.

“Ми јесмо државни институт, али држава у нашем финансирању учествује свега са око 15 посто. Осталих 85 посто обезбеђујемо из властитих прихода. На располагању имамо око 600 хектара земље коју смо добили од државе, јер као Институт од националног значаја имамо право на то. Највећи део налази се у Новом Саду, због чега смо захвалини граду, а мањи део је у општини Зрењанин”, каже Драгана Латковић.

Изазова је, објашњава, много:

“Наша улагања су велика, јер је семенска производња скупа. Ви морате да пронађете добре пољопривредне произвођаче који имају добро земљиште, који по потреби треба да имају системе за заливање, где је ниво агротехнике висок.”

“Ђубрива су скупа, хемија је скупа. Високе цене инпута које прате пољопривредну производњу, прате и нас. Ми то делимично валоризујемо кроз цену семена, али не можемо цену семена дизати у небеса. А ми се и не бавимо само производњом семена, већ и науком”, наводи Латковићева.

Пројектно финансирање је зато, истиче Драгана Латковић, и у овом институту значајно:

“У последње три године радимо на 9 хорајзен, 7 кост, 2 ФАО пројекта. Имамо билатералну сарадњу са Белорусијом, Кином, Словенијом, Француском, Аустријом. Ангажовани смо и на десет међународних пројеката који су финансирани од стране осталих научноистраживачких организација, 6 националних пројеката које финансирају фондови за науку и иновативне делатности, као и 13 покрајинских пројеката.”

Илустрација: Србија има добре услове за развој пољопривреде

Од пољопривреде је немогуће финансирати истраживања
Научноистраживачки рад је, по речима проф. Ђурића, готово немогућ без подршке државе:

“Финансирање од стране државе је неопходно због потребе улагања у лабораторијску опрему и друга средства за рад истраживача, као и због природе ових активности које не могу директно и брзо да се комерцијализују на тржишту, већ се комерцијализација обавља током низа година. За развој једне квалитетне сорте паприке, рецимо, потребно је десет година. Друштвено-економске промене у последњих тридесетак година значајно су смањиле тржиште семена, а на тржиште су увеле нове актере.”

Пољопривреда је, истичу стручњаци, нискоакумулативна привредна грана са ниским коефицијентом обрта капитала и ризицима рада под отвореним небом. Због тога се одавно појавила потреба подршке осталих, профитабилнијих привредних грана пољопривреди.

“Пољопривреда је у неповољном стању и није могуће доћи до финансијских средстава из тог сектора која би се користила за научна истраживања. Сви ти разлози указују да домаћи научни институти из области пољопривреде не би могли да функционишу без подршке државе”, објашњава Соколовић.

Зашто је важно сачувати пољопривредне институте
У турбулентним временима, попут тренутних геополитичких прилика, ратова, неизвесности, појаве нових болести и те како је важно да државе имају своје пољопривредне институте.

“Прво, увек смо у могућности да имамо домаће семе, да не зависимо у погледу семена ни од кога и то јесте од стратешке важности. Ово је нарочито било важно у периоду санкција и изолације када иностраног семена није било, а институт је обезбеђивао сву потребну количину семена за заснивање тадашње производње на простору ондашње државе”, каже проф. др Ненад Ђурић и додаје:

“Истовремено институт кроз своју банку гена, која је једна од највећих у Србији везано за повртарство, баштини велики број старих, домаћих, али и одомаћених сората и хибрида као носилаца гена на многе неповољне услове и патогене проузроковаче биљних болести. Оно што Институт са сигурношћу може потврдити јесте да ћемо и у наредном периоду имати довољне количине квалитетног семена произведеног уз што мању употребу хемијских средстава и уз примену класичних метода оплемењивања тј. без генетских модификација.”

Србија има веома добре потенцијале за успешну пољопривреду.

“По глави становника имамо око 0,5 хектара пољопривредног земљишта, што нас сврстава у ред богатих земаља по овом параметру. Такође, климатски услови спадају у ред повољнијих, како када су температуре, тако и када су падавине у питању. Успешно коришћење ових ресурса као и њихово очување за будуће генерације захтева висок ниво знања, нове и побољшане технологије које се стичу научноистраживачким радом”, каже Соколовић.

Такође, како истиче, неопходно је обезбедити довољне количине хране за људе и омогућити већи извоз прехрамбених производа у циљу економског развоја друштва и државе. Постоје многи примери земаља са мањим природним потенцијалима које захваљујући развијеној науци и примени научних резултата у пракси остварују изузетно добре резултате у пољопривреди који доминантно утичу на економске параметре тих земаља.

Илустрација: Непходна је сарадња Института са српским пољопривредницима

Шта све отежава рад пољопривредних института
Упркос томе што обезбеђују прехрамбену сигурност земље, институти се суочавају са разним потешкоћама у раду.

“Основни проблем Института је недовољна опремљеност која би пратила актуелне светске трендове и планиране активности у будућности. Исто тако, Институт ради на великом броју вишегодишњих биљних врста које у току вегетационе сезоне дају и до 5 откоса. То проузрокује вишегодишње експерименте, велико ангажовање истраживачке, техничке и физичке радне снаге, велики број узорака и анализа у лабораторијама. Набавка адекватних сејалица и комбајна би целокупан рад учинила ефикаснијим”, објашњава Соколовић.

“Институт има веома развијен теренски рад у брдским и планинским подручјима од Пештерске висоравни до Старе Планине, те нам је потребно теренско возило које тешко можемо сами да обезбедимо”, наглашава он. “Такође, неопходна је набавка лабораторијске опреме и савремених апарата која би наша истраживања учинила ефикаснијим и конкурентнијим.”

Можда највећи проблем јесте како привући младе кадрове да раде на институтима, поготово оним који се не налазе на привлачним локацијама.

“Веома је тешко доћи до младих људи који испуњавају услове за упис докторских студија и који желе да се баве научним радом и то у централном делу Србије далеко од најважнијих великих центара као што је Београд. Уз то, апликација добијених научних резултата у пракси као веома битан сегмент није адекватно организована, нити финансијски подржана што значи да се научни резултати споро и недовољно примењују на фармама”, истиче Соколовић.

Да би се унапредио рад пољопривредних института потребно је добро анализирати све што се у њима предузима.

“Прво треба прво себе да унапредимо у свим сегментима нашег рада”, сматра проф. др Ненад Ђурић. “Да у постојећим околностима и уз онакве изворе финансирања какве имамо дамо максимум у научноистраживачком раду, а тај наш максимум у селекцији и оплемењивању свакако ће се манифестовати и кроз повећање производње семена и самим тим већег прилива прихода у Институт.”

Подршка државе је, додаје, у сваком тренутку добродошла, јер су истраживачки процеси дуги и трају до десет година.

“Помоћ државе би добродошла у набавци нове квалитетне опреме како бисмо могли да радимо квалитетне анализе плодова наших сорти и хибрида. Није циљ произвести само квантитет, већ и да то поврће буди добрих нутритивних својстава, тј. са високим садржајем витамина Це, каротена, ликопена, магнезијума и других антиоксидативних једињења. Јер само становништво које конзумира здраво и квалитетно поврће може имати добро здравље”, наводи Ђурић.

Држава би, кажу стручњаци, рад института могла да подржи и субвенционисањем произвођача.

У стратегији пољопривреде требало би да стоји да се мора више форсирати продаја домаћег семена, сматра Драгана Латковић:

“Да наши произвођачи буду субвенционисани ако, на пример, купују домаће семе, ако се агрохемијске анализе раде у нашим институтима. Јер целокупан наш рад не би имао смисао, ако резултати наших истраживања не би стизали до произвођача тј. уколико не заврше на њиховим њивама.”

Илустрација: Не плаше се конкуренције из иностранства

Национални институт за истраживања у пољопривреди
Србија, као аграрно озбиљна држава, кажу стручњаци, мора да има институте за развој и унапређење пољопривреде.

“Данашњи број пољопривредних института није прекобројан, али њихова ефикасност је слаба”, каже др Лука Радоја, агроном и новинар. “За рационална истраживања потребна је нова организација. Да постоји Национални институт за истраживања у пољопривреди који би имао своје институте, а чији би број одредили стручњаци на основу аграрне политике државе. У њихов рад били би укључени и пољопривредни факултети.”

“У организованим државама са великом пољопривредном производњом, за развој земљорадње одговоран је управо Национални институт који контролишу највиши органи државе, јер ради о трошку државе. Тако би и сви садашњи домаћи институти требало да буду организовани у једну државну организацију која за свој рад одговара влади”, сматра Радоја.

Из домаћих пољопривредних института поручују да се конкуренције из иностранства не плаше, већ да их она инспирише да побољшају свој рад и квалитет семена које нуде. У њиховом раду подршка државе је неизоставно потребна, јер је чињеница да без науке и научних резултата нема ни успешне пољопривредне производње.

Извор: https://www.rts.rs/vesti/ekonomija/5346952/hrana-poljoprivredni-instituti-proizvodnja-stabilnost.html