Како до већег профита: Ево где лежи права зарада и савети стручњака како да то остварите

У макроекономској теорији и пракси, један од кључних критеријума за оцену укупног економског стања и степена развијености једне државе јесте удео сировина у односу на готове производе у њеној извозној структури.

Економије које се претежно ослањају на извоз примарних, непрерађених сировина по правилу се класификују као привредно мање развијене. Такве државе свесно препуштају највећи део профита иностраним прерађивачима, док саме остају рањиве на глобалне потресе цена. Насупрот њима, економски стабилне и богате државе своју позицију базирају на увозу или сопственој производњи сировина које потом финализују, те на светско тржиште пласирају готове производе високе вредности.

Овај универзални економски закон се у потпуности пресликава са државног нивоа на микро ниво – односно на ниво појединачног пољопривредног газдинства. Газдинство које продаје само сировину функционише попут неразвијене економије, док газдинство које финализује производ преузима улогу стабилног и профитабилног привредног субјекта.

Продаја сировина (попут свежег воћа, сировог млека или житарица) ставља пољопривредно газдинство у најнеповољнији положај на тржишту. Произвођач сировине сноси комплетан ризик производње – од климатских фактора до болести – док највећи део профита остаје у рукама прерађивача и трговинских ланаца.

Финализација производа подразумева прераду примарних сировина у готове производе вишег степена прераде (нпр. прерада млека у сир и кајмак, воћа у џемове, сокове и дестилате, или житарица у интегрална брашна и тестенине).

Илустрација: Продаја сировина попут свежег воћа ставља пољопривредно газдинство у најнеповољнији положај на тржишту

Изузетан пример оваквог приступа у пракси и успешне диверзификације на газдинству представља производња Александра Дачића из Мале Сугубине. Уместо пласмана грожђа као примарне, лако кварљиве сировине са нестабилном откупном ценом, ово газдинство је кроз бренд „Vin-Des Дачић“ заокружило циклус производње. Прерадом грожђа у готове производе високе додате вредности, газдинство Дачић је обезбедило директан приступ крајњем потрошачу и максимално искористило сопствене ресурсне капацитете.

Са становишта економије руралног развоја, овај процес доноси кључне предности:

• Задржавање профита на газдинству: Трансформацијом сировине у готов производ ствара се такозвана додата вредност. Уместо да ту вредност остварују посредници, она кроз вишу цену готовог производа остаје директно на пољопривредном газдинству.
• Смањење тржишног ризика и независност: Свеже сировине имају ограничен рок трајања, што произвођаче приморава на продају у моменту бербе или жетве, када је понуда највећа, а цена најнижа. Готови прерађени производи имају знатно дужи рок трајања, што омогућава складиштење и продају у периоду када су тржишне цене најповољније.
• Брендирање и препознатљивост: Савремени потрошачи све више вреднују храну са јасним географским пореклом, традиционалним рецептурама и гарантованим квалитетом. Финализација омогућава газдинству да изгради сопствени бренд и обезбеди стално тржиште, независно од масовних откупних токова.
• Економски одрживо запошљавање: Прерађивачки капацитети на газдинству захтевају радну снагу током целе године, а не само сезонски. То отвара могућност за радно ангажовање свих чланова породице, посебно млађих генерација, чиме се директно утиче на смањење миграција из сеоских средина.

Прелазак са примарне производње на прераду захтева промену пословне филозофије, али и одређена инвестициона улагања у опрему и испуњавање санитарно-хигијенских стандарда.

Статистички подаци показују да газдинства која финализују своје производе остварују стабилнији прилив новца и имају до три пута већи степен отпорности на тржишне кризе у поређењу са газдинствима која продају искључиво сировину.

Илустрација: Газдинства која финализују своје производе остварују стабилнији прилив новца и имају до три пута већи степен отпорности на тржишне кризе у поређењу са газдинствима која продају искључиво сировину

Држава и локалне самоуправе препознају овај тренд, те су подстицајне мере и субвенције (укључујући националне фондове и ИПАРД програме) у великој мери усмерене управо на набавку опреме за прераду, паковање и складиштење.

Поред индивидуалних улагања, кључни механизам за успешну финализацију јесте и хоризонтално удруживање пољопривредника у специјализоване задруге. Удруживањем ресурса, мања газдинства могу заједнички финансирати савремене прерађивачке погоне, стандардизовати квалитет и наступати на тржишту са већим количинама готових производа, што значајно смањује појединачне трошкове уласка на тржиште.

Пољопривреда више не може бити посматрана пасивно, само као извор сировинске базе за индустрију. Као што се степен развијености државе мери уделом готових производа у извозу, тако се и успешност локалне пољопривреде мора мерити способношћу газдинстава да понуде финални производ.

Да би рурални развој био успешан, а газдинства профитабилна, неопходно је померање фокуса са питања “колико произвести“ на питање „како производ финализовати“.

Трансформација пољопривредника из произвођача сировине у произвођача готове хране представља сигуран пут ка дугорочној економској одрживости и просперитету локалне заједнице.

Пише: Арета Ракић, дипл.екон.

Извор: https://krusevacgrad.rs/savet-strucnjaka-finalizacija-proizvoda-nacin-opstanka-i-uspeha-gazdinstva/