Живот на Рудну, бајка или басна?

Осим по познатом рудњанском кромпиру, малинама, кајмаку и сиру, меду и домаћој ракији, село Рудно препознатљиво је и по развоју сеоског туризма у краљевачком крају. У неколико добро опремљених пансиона све више туриста проводи одмор. Крајем августа бравили смо на овој висоравни, таако да ћемо приче поделити са вама.
Рудно је голијска лепотица коју све више походе туристи. Активан одмор први су укњижили гости разгледницом давне 1912 године. Овде се у дану промене 4 годишња доба,а надморска висина и благодети природе определиле су овдашњи народ да живи углавном од пољопривреде и данас туризма. Смењују се генерације, укрштају културе, јер су старим студеничким друмом ходили трговци и аџије пут Дубровника. Докле поглед досеже лепоти нема краја. У тој романтичној дивљини родила се, и до данас остала Божана Ладолеж. За једну жену рудњанска идила није ни изблиза идилично, јер је жена на селу у правом смислу стуб куће.
,, Знате шта, много је тешко за жену на селу. Од када знам за себе, од малих ногу навикнута сам на рад. Не пада мени тешко да радим, да ме схватите погрешно, већ то што је овај наш сељачки живот мукотрпан а мало плаћен. Ради се од јутра до сутра. Не знаш када ће са неба да осуши или ољушти. Све на отвореном, под овом капом небеском. Некада смо и супруг и ја радили и на државној служби. Како су деца расла потребе су биле све веће. Девојке стигле до факултета, њихове обавезе су постале и наше. Требало је издражати два студента. Ттреба бити реалан.,,- започиње Боса
Онима који походе годинама ове крајеве све изгледа готово савршено, од гостопримства, нетакнуте природе, знаменитих места до хране. Боса, како је сви мештани, пријатељи и гости од милошта зову, види се на око отресита, вредна и чини се правична. Много тога претурила преко својих руку, јер се на њеном Рудну ужива, али само о празницима. Требало је опслужити ситну децу, крупну стоку, окопати хектаре кромпира, обрати малине, покупити сено, бити на служби. Машина још увек није у свему заменила женску руку.
,, Рад је огроман. Ми који смо рођени на селу, живели овде, навикнути смо. Данас је опет другачије ако треба да поредим неко прошло и садашње време. Машине мењају у великој мери руке, али и поред тога мора да се нешто пређе мотиком, вилом. Некада је било мало машина, али је овде врвело од љ.уди, радили у замену, на мобе.Народ био срећнији, од рада се живело.Данас има машина, али је зато, све мање људи на селу и све мање пара и времена,,. Искрено говори наша домаћица.

Међу мештанима нема незапослених. Село ће, кажу у шали, ускоро морати да увози радну снагу. Од места коме је претио нестанак, направили су привредни бум. Чак и без инфраструктуре, јер кад падне снег до неких домаћина на Рудну се једва се стигне и пешице.Дуго обећавана траса Студеница – Рудно, Рудно- Срњача- Коритник све збирно двадесетак километара уског пута никако да стигне, али је ове године гостију у изобиљу.
,, Све то стоји. Али је овде заиста тешко. Знате када завеје, да се неко разболи права мука. Далеко смо од Краљева, тамо је сва администрација. Не знам да ли је ове године ова несретна корона учинила своје, па је народ нагрнуо. Ми да смо имали још оволико кућа , не би могли да подмиримо оне који су хтели да бораве на Рудну. Људи овде воле да дођу, ми који живимо, ваљда нам је све овде уобичајено, од посла некада и не приметимо природу и промене. Видим да се неки враћају на Рудно, хоће да обнове очевину.,,
У дворишту али и малињаку на 12 ари све под конац. Види се да је у црвено злато уложено. Ове године сезона бербе малине прилично окаснила, али је цена за овај виламет каже саговорница солидна у односу на претходне године. Истина, на кантар никада не стаје рад укућана, да мере не било добро…
,, Знате шта ми имамо нешто крава, кромпир већ стнадардно радимо на 3-4 хектара, малину нисмо хтели да ширимо. Кромпир посадимо, заштити се пар пута, окопа машински, повади за два- три дана. Малина тражи радну снагу. Ових 12 ари уз кућу је нешто што можемо да одржимо. Треба ово неговати месецима. Извучемо стајњак, резидба, заштита, берба. Пробали смо пар дана са берачима, не бива. Дођу људи, мало беру и оду. Друго њима треба обезбедити и смештај. Ако радницима уступимо собе, нема места за госте. Овако сами шта урадимо. Ево сада је одмор, девојке су дошле и оне да помогну. Што се тиче цене, онима који раде увек је мало онима који купују, увек много. Није лоша цена ове године, задовољна сам.,, – задовољно ће Боса
Боса и њен супруг Ненад имају две наследнице, на њих је нарочито поносна, сматра да је успела као мајка, као родитељ, јер су ћерке постале академци. Ових дана помажу, но да ли их вуче родна груда на дужи период….
,, Не верујем Искрено ја не бих ни волела! Можда ако ми проширимо туристичке капацитете, ако успемо да доградимо неколико соба. Можда у том туризму, који је чини ми се на велика врата вратило село где му и јесте место, пронађу себе али повремено, другачије не, не верујем. Треба стварати овде породицу, ма није то једноставно. Треба живети овде, када се од сметова не виде ни кровови!,,- катергорично ће Боса
Код Босе увек има одлично слатко и домаћа одлична кухиња, неизоставне летње опсластице са њеним малинама. Изгледа да је једино то традиционално, јер би наша саговорница што шта изменила, но, за неке промене, је чини се касно. Неке ипак, треба под хитно спровести, је је рад на селу потпуно обесмислен.
,, Ма знате шта, све би променила. Већина жена на селу почиње да ради од своје пете године. Прво помаже пар година а онда замени мајку у кухињи, касније раднике на њиви. Одмах једна дневница мање. Знате ли колико данас жена на селу има неку пензију. На Рудну ја не знам ни једну! То бих прво променила. Овде фали неколико путева. Покршиш и ноге а камо ли кола. Има ту доста тога да се уради, изгуби народ вољу више и да се бори. Притисну обавезе, овде стално имаш посла, не можеш се бавити папирима и молбама! Некда си за тону кромпира или два бика могао да купиш неку машину, данас да продаш 10 карва и шталу опет нема за трактор.?!,,-

Овде смо изгледа загрнули у осињак.Заиста је тужно да литар млека вреди мање од литре воде, килограм кромпира колико једа кифла…..поредили би цене у недоглед, о нафти, заштити и семенима да не говоримо. Када су у питању чиновници,заиста је у праву, што виша технологија и већа писменост наша администрација све спорија. По систему бриго моја пређи на другога. У време мастиљаве оловке знало се ко коси а ко воду носи! Свако нађе ,,рупу у Закону,, и тако у круг.
Ова изјава заболи. Није добро ово чути, али је истина да је држава жену на селу као мајку признала тек недавно, признајући јој породиљско. Највећи парадокс је, да су све власти у овој држави, главну снагу опстања своје фотеље приликом избора, видели у селу и младима. Њихов опстанак и останак. Нешто се увек запитам када ме већ Боса присетила на пензију и породиљско, да ли власт и даље верује у ,,роде и купус,,!
Одлазимо под утиском, опијени ваздухом, мирисом, природом, благодетима овог краја, али и под утиском горштачких речи, које све мање чују, они који треба да чују. А и зашто би када је њима све потаман. Порука није покварила причу која и поред све бриге има своју топлу душу.
Боса нам можда изгледа озбиљно, али њену топлину и искреност смо видели у очима. Очи су огледало једне душе, одраз осећања и срца. Овдашњи људи, баш као и наша Боса још увек то имају. Када прочитате ове редове, погледајте своје очи у огледалу, покушајте да прочитате шта је у њима. Не заборавите да нас одатле најбоље упознају прво наша деца…..
Соња Цветковић