Да ли сте чули за крушку беговачу?

Прави српски домаћин. Баш то је млади Милош Пурић (35), пољопривредни техничар из Радијевића код Нове Вароши. Све што је од предака наследио и ту и у мајчином родном селу Косатица код Пријепоља, сваки педаљ имања – сачувао је, да на њему кује будућност своје породице.

МИЛОШ ПУРИЋ ИЗ РАДИЈЕВИЋА ИМА СЕДМОРО ДЕЦЕ И ПРАВИ ЈЕ СРПСКИ ДОМАЋИН: Посвећен очувању аутохтоних сорти воћа, посебно крушакаФото Приватна архива
И огњишту предака дао је седам искри: Јована (12), Милана (11), Лазара (10), Божицу (8), Јовану (7), Младена (5) и Антонија (2,5). Као прави зналац сачувао је и свако наслеђено стабло воћа, више од 200 старих, аутохтоних сорти углавном крушака, али и јабука. И оне су сада Милошево велико благо у које непрекидно улаже.

После деобе дедовине 2012, Милош се са оцем Милојком и мајком Миланком, вратио на имање у Радијевиће.

ОДУВЕК сам волео село и пољопривреду. Живео сам у Новој Вароши, али сам сваки викенд и распуст проводио код бабе и Драгана. У основној школи нисам био неки ђак, добар-врлодобар. Чак сам размишљао да ли уопште да уписујем средњу или да се одмах после осмолетке вратим на село. Ипак, уписао сам Пољопривредну школу у Свилајнцу и тамо на крају ушао у најужи избор за ђака генерације. Два пута сам био и вицешампион Србије на такмичењима, у категорији резање јабуке у роду, на имањима Пољопривредне школе у Сомбору – открива нам Милош.

Почели су, вели, од 20 ари под малинама и узгојем три краве. Повећавали су број грла стоке и живине, изградили кућу, подигли нову шталу и сушару, купили трактор и све прикључне машине (приколицу, балирку, грабуље, косачице…), али Милош је срцем посвећен очувању и калемљењу аутохтоних сорти воћа. Највише крушака: беговача, караманки, такиша, јерибасми, калуђерки, либеничарки…, али и јабука: кожара, шареница, будимки… Те старе, како вели, проверене сорте, главна су му преокупација и о свакој има само речи хвале.

Милош Пурић (35) са супругом Милицом (28) и децом Фото: Приватна архива

– Прилагођене су подручју на коме живимо, отпорне су на болести, много више од нових сорти, и не захтевају хемијски третман, па су потпуно органске – објашњава Милош. – Истина, рађају алтернативно, што значи сваке друге године, али када роде, једно баш то стогодишње стабло даје од 700 до 800 килограма плода. Само са три стабла беговаче имао сам претпрошле јесени две и по тоне плода. То је род какав нема ниједна нова сорта. А, из ракијског казана запремине 100 литара, само меке ракије добијем од 16 до 18 литара.

Управо крушку беговачу, наш саговорник посебно издваја

– Без беговаче нема ни крушке ни ракије. Нове сорте нису јој ни прићи. Она заправо има изразит укус крушке. Плодови су јој крупни, слатки и сочни. Садржи невероватно велику количину шећера, да се просто лепи за прсте. Ракија од беговаче је изузетног, врхунског квалитета, тражена је и има добру цену.

НАЈВЕЋА подршка Милошу је супруга Милица (28). С њом је добио петоро деце, а два најстарија сина су из Милошевог првог брака.

– Брак нам је као сваки брак, али је најважније да се разумемо и поштујемо. И са децом има много изазова, радости и стрепње, али они су једни другима највећи ослонац. Добри су, радни, вредни. Нека само буду здрави – каже нам Милица.

Многобројна млада калемљена стабла старих, српских сорти крушака и јабука, на око осам и по свог и закупљеног имања и на окућници, сведоче о Милошевој озбиљној намери да сачува и својим потомцима остави, како каже, непроцењиво благо Србије. Као цењен калемар, то и може и чини.

– Калемим их на дивљу крушку. Узмеме калем са стабла са ког су плодове брали моји преци, па му на тој дивљаци продужим живот, за покољења која долазе. Будући да касније имају велика и бујна стабла, морају се садити у размаку 8х8 или 9х8 метара. У нашем крају нема домаћинства које нема бар једно стабло неке старе сорте воћа, сви знају да имају много предности у односу на расадничко. И то ме радује, јер и од њих узимам сорте које немам – прича Милош.

БУДУЋНОСТ И У ОВЧАРСТВУ

МИЛОШ је посвећен и сточарству. У штали коју је саградио 2014. узгаја седам уматичених музних крава, две јунице и двоје телади. Има и три свиње, као и аутохтоне расе живине – граорку и банатског голошијана. Недавно је купио и пет оваца, сјенички сој праменке:

– Желим да направим објекат за стадо од 50 оваца. Одлучио сам се за сјеничку јер је најбоља и најотпорнија. То ми је нови пројекат, али ћу морати мало да се стрпим јер сам много уложио у градњу и опремање нове куће – каже наш саговорник.

Посла вели има много, али не жали се. Напротив, срећан је. Знање полако преноси и деци. За крај нам каже:

– И породица је попут грана на дрвету. Растемо у различитим правцима, али наши корени остају једно.

Фото: Приватна архива

Извор: Новости