Благо које немилице бацамо у ђубре

Док је оваца биће и руна, само што га нико неће. Заправо не баш нико, има их који цене овчију вуну и знају колико је кроз векове значила човеку, чувала га од хладноће и влаге. Осим за одевне предмете и постељину, може да се користи и у грађевинарству за изолацију или пак као ђубриво у пољопривреди, а ипак заврши на сметлишту.

С циљем да се пробуди размишљање о овом изузетном природном материјалу, недавно је организован први Фестивал вуне на „Малом Дунаву”, у Центру за рибарство и примењену хидробиологију Огледног добра „Радмиловац”, које припада Пољопривредном факултету Универзитета у Београду.

– На Фестивалу вуне било је 35 учесника – рекао нам је на почетку разговора професор Пољопривредног факултета Зоран Марковић, организатор манифестације која је привукла више од хиљаду посетилаца.

Поред изложбе производа од вуне, организоване су радионице: предење, ткање, пустовање, сликање, израда предмета од вуне…

Предавање о „Производњи вуне у Србији и изазовима који је прате” одржао је др Богдан Цекић с Институт за сточарство, а о „Утицају генетских фактора и одгајивачких услова на квалитет вунског влакна” магистар Александар Игњатовић. Етнолог Марина Цветковић представила је традиционалну прераду вуне на старим фотографијама и примеру предмета Етнографског музеја у Београду. „Некад беше… и шта сад? Како је вуна обликовала наш живот и каква је будућност вуне” говорила је Гордана Лазаревић.

Нашу пажњу привукле су информације о производњи и (не)употреби вуне у Србији.

– Према званичним подацима (Статистички годишњак 2023) у Републици Србији се гаји око 1,7 милиона оваца. Од представника аутохтоних раса ту су цигаја и праменка (сјеничка, сврљишка, липска, кривовирска, бардока, каракачанска, пиротска, влашка виторога, влашићка), док су од представника увозних раса најзаступљенија виртембершка раса, ил де франсе, романовска, сафолк, тексел. Поред ових, гаји се и раса оваца под именом мис, која је бренд Института за сточарство, на чијем имању је и настала. Све наведене расе и сојеви одликују се разликама у квалитету вуне. Начелно се може рећи да наше аутохтоне расе имају нешто јачу (грубљу вуну), чија је дебљина влакна 35–45 микрона, а увозне (као и мис) нешто тању, самим тим и финију од 20 до 30 микрона. Изузетак је романовска овца, која због прилично нехомогеног руна поседује влакна дијаметра од 25 до 42 микрона – објаснио је др Цекић.

У статистици пише и да је у 2023. произведено 2.890.000 кг сирове вуне, уз просечну производњу од 2,4 кг по овци.

– Мислим да ови подаци нису довољно прецизни. Уколико помножимо просечну производњу вуне с бројем оваца, долазимо до податка од 4.080.000 кг вуне – примећује стручњак.

Нажалост, овај високо вредан, природно обновљив материјал широке примене у Србији мало се прерађује и користи, тек неких пет до седам одсто.

Илустрација: Једна овца у просеку даје око 2,4 кг вуне

Уместо ресурса, баласт

Овце је неопходно барем једном годишње ошишати. Нажалост, како каже др Цекић, уместо ресурса, у данашње време вуна представља баласт у овчарској производњи. Одгајивачи продајом вуне не могу да покрију трошкове услуге стриже оваца.

– Ретко је где организован откуп вуне, а када је могуће пласирати сирову вуну, често је заступљен уцењивачки тржишни модел „1-2 килограма вуне за килограм сточне соли”. Ово доприноси повећању притиска на саме одгајиваче којима вуна само повећава трошкове (у 2024. години услуга стриже оваца износила је 400–450 динара по овци) и заузима место у дворишту. Од укупне годишње производње вуне око 96 одсто остане неискоришћено. Неретко се дешава да вуна заврши одбачена и на обалама река, канала, на депонијама, у шумама… Као материјал који се у природи веома споро разлаже, вуна може представљати озбиљан еколошки проблем – упозорава др Цекић.

Он примећује да су одгајивачи свесни да ово није адекватно понашање, али је „нужно зло”, односно сматрају да је мања штета да се на овај начин ослободе „баласта”, него да је лагерују на свом газдинству, где за то нема простора.

– С друге стране, услед повећаног увоза синтетичких материјала и одевних предмета од њих, тренутних модних трендова, као и гашења наше текстилне индустрије, вуна као текстилна сировина тренутно код нас нема већи значај. Ово је, нажалост, тренд који тренутно погађа целу Европу. Поред овога, приметан је и увоз финије, мерино вуне, махом из Аустралије, Новог Зеланда и Јужноафричке Републике – каже др Цекић, с Одељења за истраживања и развој у области овчарства и козарства.

Шал, капе, чарапе

Прва асоцијација на вуну су традиционални производи, вунене чарапе, прслуци, капе, ћилими, јоргани и друго, што данас није модерно, није у тренду. Занатски производи, иако веома квалитетни и дуготрајни, не уживају значај који би требало.

– Мало је свести о томе да се вуна као одличан природни (термо и звучни) изолациони материјал користи. Готово и да није позната корист од малчирања и обогаћивања земљишта вуном. Поред овога, вуна може да се користити у производњи различитих техничких текстила. Недовољно се истиче и чињеница да је вуна и извор ланолина, веома важног у фармацеутској (и козметичкој) индустрији – набраја др Цекић.

Илустрација: Стара техника пустивања је све популарнија

Ткање замениле пустовањем
Свој допринос организацији првог Фестивала вуне дале су Јелена Батало Здравковић и Марија Вујичић, које су представиле и своје рукотворине од пустоване вуне.

Јелена је по струци археолог, али је теренски рад заменила ткањем.

– Супруг је из Бабушнице, села Извор. Како лета проводим тамо, питала сам мештане да ли имају сирову вуну. Одушевили су се да и то неко тражи. Неки су ми донели с тавана опрану, неки и неопрану. Нису знали шта с њом, а било им је жао да је бацају – каже Јелена.

Од мештанки је научила да пере вуну на потоку, што представља основу посла. Опрано руно носи у Бабушницу у вуновлачару.

С Маријом Вујичић упустила се у природно бојење вуне. Прошле године су биле на Златибору поводом трећег рођендана Европске фондације за вуну.

– Том приликом успостављен је Национални дан вуне у Србији – 9. мај. Златибор није случајно одабран за обележавање Европског дана вуне. Веза потиче из Сирогојна још од 1960. године, када је Добрила Смиљанић основала прву женску задругу. Било је више од 2.000 задругарки, извозиле су 50.000 комада џемпера у цео свет – каже Јелена.

Плетењем до благостања
Хирург, др Алберто Коста већ 40 година оперише рак дојке и тврди да су пацијенткиње које су после операције плеле имале много боље резултате зато што плетење и вуна утичу на спуштање нивоа стреса и читав процес лечења се одвија боље и повољније.

– Плетење одвлачи од брига, помаже да се бол мање осећа, олакшава процес социјализације – објаснио је доктор.

Председник Европске фондације за вуну др Коста 2011. године основао је у Италији Удружење „Розе клупче” (Gomitolorosa) и започео у 10 италијанских болница, где се лече пацијенткиње оболеле од канцера дојке, терапију с плетењем. Тако је покренут цео ланац – откуп домаће вуне која је и у Италији баласт, која се поклања болницама, а радови после продају у хуманитарне сврхе.

Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/573179/Zivot/ovcijeg-runa-imamo-ali-sta-s-njim

ФОТО: Pixabay