Сува шљива, да ли је то лак посао у преради воћа?

У Србији се сушено воће углавном једе за време Божићних и Васкршњих празника, најчешће сува шљива, кајсија, смоква, урме, грожђе. Само је сува шљива наш производ, остало се увози, па чак и кајсија. Код нас се не гаје сорте ове воћке за сушење, већ само конзумне. Од свега овога шљиве се најмање поједу. Велике количине суве шљиве извозимо у Русију у ринфузном стању.

Наша саговорница Јелена Живковић, долази из села Гружетић, општина Коцељева, тачниије налазе се на пола пута између Шапца и Ваљева. Имају пољопрвиредно газдинство, у коме се дуги низ година баве трговином и прерадом суве шљиве.

Пре 15 година су Живковићи почели као мало пољопривредно газдинство, скоро су се ујединили и основали задругу “Сува шљива Живковић. Имају своје засаде сорте стенлеј, имају и чачанску родну и чачанску лепотицу, које користе за ракију. Стенлеј користе за сушење, и осуше око 400 тона годишње, имају и 130 копераната.

Воћне саднице шљиве, сорте “Стенлеј” су пореклом из САД. Захтева редовну и оштру резидбу. Сазрева крајем августа. Плод је крупан, сладуњавог укуса и осредњег квалитета. Добро подноси транспорт. Плодови се могу користити за потрошњу у свежем стању, смрзавање сушење и прераду у ракију и друге производе.У нашој земљи има доста засада са шљивом Стенлеј.

„За сушење као технолошки поступак у први мах сваки лаик би помислио, једноставно, нема ту мудрости, радило се то од давнина. Међутим, чињенице упућују на другачији закључак. Многи би да суше, и то се практично може остваривати на разне начине и разним просторима. Било како да се обавља сушење, значајна су само два критеријума: квалитет и цена добијеног производа, прича нам Јелена, и додаје: Под појмом сушење пре свега се мисли на поступак дехидрације –одводјење влаге из материјала путем струје загрејаног медија каопреносиоца топлотне енергије. Упућени у ову проблематику знају да се процес дехидрације – сушења може постићи и другим поступцима (контактносушење, сушење сублимацијом, сушење у флуидном стању, сушење пресовањем и цедењем …).

„Све фазе сушења, дораде и паковања сувих шљива имају важан утицај на органолептичка својства финалног производа, али одлучујућу улогу има квалитет сировине. Сува шљива доброг квалитета може се добити само од технолошки квалитетне свеже шљиве, јер чак и најбољи поступак сушења не може да надокнади недостатке у саставу свежих плодова. Плодови подесни за сушење морају бити здрави, да не садрже остатке хемијских средстава, нити да имају било какав физички или патолошки недостата, а да су достигли оптималну зрелост, истиче Јелена и додаје:  Технолошка својства шљива за сушење су: технолошка зрелост, маханички састав и хемијски састав.

Шљива је најстарији народни лек за регулацију пробаве. Природни је лаксатив, на који организам не постаје резистентан као у већини случајева када су други производи у питању. Због садржаја пектина који у цревима набубри, шљива омекшава столицу, што је важно код лечења хемороида или цревних обољења.

Суве шљиве су изузетно добре за варење, али важан је поступак сушења. Увек су боље оне које имају коштицу и, што је важно, не треба их узимати више од три до пет дневно.