Све што је зарадио у Италији, Марко уложио у фарму коза

Марко Маркош (1986) годинама је радио у Италији како би зарадио за сан из детињства – да на селу направи своје имање. Данас, на Фрушкој гори, има фарму од око 180 коза, неколико коња и породичну производњу сира. Каже да не жали ни за градом ни за “сигурном платом”, јер му се све више исплати да ради у свом ритму и на својој земљи.

Од идеје до фарме
Жеља да покрене фарму постојала је дуго, али кључни тренутак, како каже, десио се “преко ноћи” – пробудио се и одлучио да престане да троши новац на изласке и хобије, да ради и штеди максимално. У Италији је радио и по 15 сати дневно, често и ноћу, а уштеђевину је улагао у куповину куће и почетак посла. Породица му је помагала да се имање постепено сређује док је он још био у иностранству.

Прве козе купио је од узгајивача код Руменке, а касније је стадо ширио – између осталог и куповином већег броја грла од узгајивача из Инђије, уз договор да их исплаћује “преко млека”.

Зашто баш алпина?
Марко се определио за алпску расу коза, иако су му многи саветовали санску због веће млечности и робусности. Пресудила је разлика у мирису и укусу млека.

– Код алпина је мирис блажи, а људи често одустану од козијег сира чим помисле да ће бити јак. Кад пробају, изненаде се – објашњава Марко.

Мање млека, мање трошкова
Козе углавном држи на испаши и не даје им концентрат, због чега је производња млека мања (у просеку око 1,5 литар дневно по кози), али су и трошкови хране нижи.

– Мени је уживање да их пустимо напоље, ја на коњу и чувамо их. То је мој мир – каже.

Отказ и живот “без сабирања”
Донедавно је радио и у фирми, али је признао да више није могао да стиже све. Кад је стадо порасло, донео је одлуку: или продаја свега или потпуни прелазак на фарму. Изабрао је фарму и дао отказ.

– Кад козе остану у штали, само на храну оде 150 до 200 евра дневно. Не вреди ми ни 100 евра дневница – објашњава.

 

Илустрација: Од козијег млека Маркова мама прави више врста сирева 

Сир, халуми и планови за сладолед
У домаћинству се прави више врста сирева, а Марко истиче да мајка прави халуми са зачинима (рузмарин, паприка, бибер), као и класичне сиреве. Некада су радили и моцарелу и caciocavallo, али су одустали јер за килограм таквог сира треба око 22 литра млека, што поскупљује производ.

Једна од Маркових жеља је и да заврши курс за италијански сладолед – да једног дана у понуди имају и “прави сладолед од млека”. Продају углавном од куће – људи долазе по сир, јаја и друге домаће производе, а део иде и “на велико”. У понуди ће, како каже, бити и јарићи и пилићи по наруџбини.

Имање купљено 2019.
Кућу и имање купио је 2019. године у Чортановцима, а последњих неколико година је стално у Србији. За озбиљнији рад, каже, био му је неопходан јачи трактор – и ту се догодила још једна животна прича о помоћи људи.

Док је радио у Чикагу код рођака, упознао је људе који су му, како тврди, изашли у сусрет више него што је очекивао. Организовали су ручак и скупили новац да га погурају, а касније су му неки слали помоћ и “на своју руку”.

– Кад кренеш за оним што желиш, увек се нађе неко да ти помогне – поручује.

“Да поново крећем, почео бих са 17”
На питање да ли би нешто мењао, Марко каже да би једино кренуо раније.

– Да сам почео са 17, данас би све било развијено како сам замишљао.

План му је да једног дана има и дрвене кућице за госте, дегустације сирева, домаћу храну, па чак и теренско јахање за посетиоце.

Марко има једноставан савет за оне који маштају о животу на селу.

– Да би стигао до радње, мораш да кренеш. Ако не кренеш, нећеш ни стићи. Тако је и са сновима. И признаје – из града му не недостаје ништа. Осим, кроз осмех додаје, можда “нека млада из града”.

Извор: https://biznis.kurir.rs/moj-biznis/9887599/vratio-se-iz-italije-na-fruku-goru