На најлепшем месту званом Срњача, ушушкан је Пансион Небо

Мало је оних који се могу похвалити да ће њихова дедовина наставити да доноси добит. Већ деценијама се говори како сеоски туризам може бити будућност Србије. Диплому и посао професора, млада Слађана Миликић Сретовић, је заменила повратком на родно Рудно, чиме је испунила жељу свог деде, али и своју.

Висораван на којој се налази село Рудно, део је обронака планине Голија, а на њеном најлепшем месту званом Срњача, ушушкан је Пансион Небо. Изгледа несвакидашње, јер поглед који се пружа са овог врха нема прилику свако да доживи. Повратак коренима за Слађану Миликић Сретовић, је била чини се љубав и обавеза. Неко би рекао храброст, а неко лудост, јер је ова млада жена одлучила да сигуран посао у просвети замени сеоским туризмом.То је захтевало да боравак у Краљеву, замени са стаништем на Рудну. Упорност да на својој дедовини изграде планински дом са неколико апартмана, претворила се у реалност и учинила да њена родна груда постане позната, следи смех на моје питање, а онда и одговор:
,,Па многи су овде, али и у Краљеву и на факултету мислили да са мном нешто није како треба. Међутим у том тренутку смо сви породично били у неком преломном периоду. Тата у Магнохрому остаје без посла са 49 година, није био пожељан да настави код неког приватника са тим бројем година, мама је долазила овде да помогне баби и деди. Супруг Саша и ја смо такође били на некој клацкалици. Идеја је, на крају била да се сви удружимо кренемо са овом причом и помогнемо једни другима. Ја се нисам двоумила ни тада ни сада, мислим да смо направили добар потез”, самоуверено прича Слађана Миликић Сретовић.
Многи са правом сматрају да су ово најлепши планински предели у Србији, са “пет” годишњих доба дневно. Предања кажу да са Рудна води седам путева, а историја говори да су кроз Рудно пролазили многи каравани у правцу Дубровника. Та иста историја је вероватно подстакла и приче о силним благима која су “ту негде” закопана, а која су у невољи остављана у нади да ће се једном поновно откопати…Наши домаћини су пронашли своје благо…
,,Јесмо се намучили пуно. Међутим сада имамо сатисфакцију, јер дивни људи долазе, имамо пријатеље буквално из свих крајева света. Сада је то једна фина опуштена прича, нема пресије, нема притиска, тренутно нема ни короне. Ја лично сам испуњена приватно, пословно, као мајка, супруга, ћерка, пријатељица. Градски живот ми тај луксуз не би допустио! Ради се пуно, али када нас има више расподелимо дужности, све постигнемо, нема грешке. Стигнемо чак и да се дружимо са нашим гостима. Саша некада госте који су први пут код нас одвезе, или упути на места која треба обићи. Ја лично сам се вратила својим коренима и мислим да сам стичући оволики број познаника, пронашла своје благо и своју сигурност”- појашњава Слађана.

Нема никакве сумње да је сусрет са Рудном изузетан доживљај! Очаравајућа природа, ваздух који пуни плућа свежином, четинари, ливаде речице, несвакидашњи мир, ретко кога оставе равнодушним. Гости су мало више од седам до седамдесет седам година, али и много више од пријатеља. Сатисфакција коју у граду мало ко има. За анегдоте је потребно време….
,, Уууххх…Требало би времена да се испричају многе анегдоте. Рецимо знамо да је у кућици љубави зачето 14 деце, овде су након боравка отпочете и неке љубави, створена многа пријатељства, у Београду се сваке године одређених датума окупљају они који су били наши гости….заиста не бих никога да издвојим али има дивних прича! Што се тиче гостију шароликост је у структури и по годинама огронма, јер имали смо бебу од три месеца, ево сада господина од 87 година. Оно што је карактеристично да су заиста сви до сада били дивни гости, као да су нам постали као чланови породице…не знам да ли је то само код нас али ми их тако видимо.- закључује Слађана
Још увек је овде могуће видети делић безбрижног живота, везаног само за ћуди природе и оно што сам Бог, да. Шетња у лето кроз шуме испресецане многим стазама одмара мисли, а далека дозивања мештана дају осећај безбрижности. Јесени су очаравајуће, са милион боја, а зиме снежне и романтичне.Данас након 11година искуства у овом послу, ова млада и вредна жена је задовољна, и поред тога што се ослањала само на своју породицуи то што фаил пар километара пута..
,,Кроз живот ме никада нису водили страхови, нити је код мене икада било дилеме да ће ово бити један добар посао и један добар потез , супротно свим људима око мене. Веровала сам да ће све ово доћи у једну добру, сада тврдим у још бољу фазу да још више понудимо својим гостима. Математички гледано, да може од овога да се живи, само треба стрпљења и доброг економисања. Ми већ 13 година живимо од села, 11 година од туризма. Ако си спреман да пуно радиш физички, сатерећен психички И да имаш подршку породице, све може. Ми нисмо имали помоћ од никога, све сопствени рад, улагање, одрицање, али се све то на крају исплатило. Ми се једноставно нисмо везивали ни за чију помоћ, нити смо своје планове правили на основу нечијих обећања или неког конкурса. Оно што можемо сами да одрадимо, то и планирамо.Оно што фаил јесте овај пут, видели сте у каквом је стању, ми смо пар пута нешто одрадили, али за озбиљнију причу наша средства су прилично ограничавајућа.- прича Слађана
Фасцинатно је да осим природе, гостопримства, одличне гастрономије, са нашим домаћинима можете да учествујете у радовима. Овде као ретко где можете директно из поља, баште или шуме узбрати и појести малину, купину, парадахјз, лубенице које имају специфичан укус. Купују само шта морају и то се углавном односи на хигијену објеката, све друго је са њиховог газдинства или домаћина, комшила из околине.Највећи део поврћа и воћа је углавноморганског узгоја, јер раде производњу за сопствене поребе и потребе пансиона. По речима наше саговорнице ова година је што се тиче благодети природе била богата као ретко када раније, од првих јагода до задњих дрењина биће џемова куваних без шећера за конзум али и понети. Приликом наше посете сервирана нам је и печурка сунчаница са сиром јајима и планинским зачинима.То је каже Слађана, Рудњанска пица.Верујте да је ван конкуренције ,,а ла наполитана,, .
Сами одлучујете да ли ће те се препустити опуштајућем ленчарењу или шетати, планинарити, возити бицикл, отићи на рафтинг, брати шумске плодове,. Можете напросто само уживати у изворској води и храни коју одаберете од домаћих намирница уз увек вруће лепиње и надалеко чувен сир и кајмак, који Слађанина мајка сама справља. Осмех са мајка Нате се не скида, па тако заборави и на своје зглобове који често шкрипе.

,, Знате шта не знам шта би да ми није њих. Куд би ја овде. Прво сам била против тога. Таман се доле у Краљеву скућили. Унук Дадо пристао за школу, зет Саша ради, Слађа радила на факултету, Таша на путу. Они оће да се врате овде. Куд ћете ни пута, ни школе, аутобуси нису стални, Лекар долази једном недељно. Мислила сам да је полудела. Данас ми мило, моја деца уз мене. Није што су уз мене, навикли смо на рад. Па ја сам пример да сам се вратила у ову недођију, нуи на небу ни на земљи. Мило ми кад видим да су они задовољни, срећни. Видим да их и гости заволели, све нас. Дођу да помогну уче да пласте, беру воће, спремају зимницу. Сродили се ! Најмилије свакој маци да су деца задовољна да напредују. Кажеж могу ли? Ма какви, не осећам ништа. Мији тићи дају снагу, Дадо и Таша ме подмладе. Када дође И син са породицом, ма милина. Да ти кажем кад човек навикне, рад и не осећа. Залечиш мало па тераш даље. Излечи те пород и ова дивљина. Спремамо свашта, Слађин качамак чувен, сви прво траже то. Њима све овде лепо, кад лепо њима лепо и мени! – пуног срца каже Наталија Миликић
И ако до пансиона Небо води макадам, за неке је управо недостатак модерне цивилизације мотив да буду на Срњачи. Само онај ко није никада био на Рудну, не зна шта пропушта, јер је ово место са највише сунчаних дана у години!. Они који су емотивно или коренима везани за Рудно кажу, и то потпуно озбиљним тоном, да је то најлепше место на кугли земаљској, што нам потврђује и најмлађа Сташа
,, Ја сам порасла овде. Заиста волим природу, животиње. Помажем мами од малена. Ништа ми није тешко. Сада сам у Краљеву у школи, али сваки викенд проводим на Срњачи. Овде сам стекла и упознала пуно другара. Чујемо се често. Код неких сам чак и ја била у гостима. Дивно је. Не знам шта ћу касније студирати, можда нешто везано за туризам, да нешто можда унапредим, додам нешто још занимљивије за децу. Не знам, једино знам да бих волела да са братом Дадом наставимо да се бавимо овим послом. – потпуно сигурно нам говори мала Таша.
Враћамо се на почетак приче, да ли би и ,,главни кривац,, овог ратговора Слађана, волела да њени и Сашини наследници Дадо и Сташа, заиста наставе туристичку бајку и врате се на Рудно. Без секунде размишљања сасула је као из рукава…

,, Ја везано за њихове правце у животу немам ту врсту жеље, нити сам од оних родитеља који по сваку цену успешности одређују животни позив својој деци Моје је било да им уградим ту врсту љубави према природи, људима, према овом месту а њихово је да бирају пут. Ту сам да им будем подршка шта год одлучили. Искрено се надам да ће проћи сва животна искуства школовања и путовања по свету, јер је то искуство јако важно. Тек тада ће уколико одлуче да се врате овде и наставе ову причу бити срећни.,,
Са Рудна ништа није далеко српске светиње Студеница, Градац, Никољача, Савина испосница, извори и стазе које воде до оближњих села. Ове године су, због планетарног проблема званог ,,корона” изостале и многобројне манифестације на самом Рудну, и околним местима, што није умањило интересовање туриста. Напротив, овде су капацитети пуни до краја септембра. Тада долази рудњанска јесен са невећом палетом боја чији пејзаж ослика мајка природа.
Веровали или не, осим уживања у природи, горштачке приче вас науче да другачије гледате на живот. Многи животну лекцију никада не савладају, некима се та лекција сервира на златној тацни, они трећи никада не изађу из свог животног лавиринта. Једно је сигурно, само они упорни животне препреке савладају. Људи су овде весели, отворени и гостољубиви. Рекло би се да им је Бог дао много тога. Ипак, неки ће рећи да им је много и узео. Ми нисмо стекли тај утисак. Ако желите своје доживљаје за памћење обавезно посетите Рудно. Мало је речи које могу стати у једној причи…..Ми смо се на Срњачи осећали као на Небу.