КАДА ВУНА ПРЕСТАНЕ ДА БУДЕ ОТПАД: ФРАНЦУЗИ ПОКАЗУЈУ КАКО ЈОЈ ВРАТИТИ ВРЕДНОСТ

Колико данас вреди килограм овчије вуне? Одговор на ово питање за многе овчаре није нимало охрабрујући. Иако је реч о природној, обновљивој и вековима коришћеној сировини, вуна је последњих деценија у многим европским земљама изгубила трку са синтетичким материјалима. Неретко је приход од ње толико мали да не може да покрије ни трошкове шишања.

Ипак, Французи покушавају да ову причу окрену у другом правцу.

На овогодишњем Sommet de l’Élevage у Клермон Ферану, једном од најзначајнијих европских сајмова сточарства, поред демонстрације шишања оваца представљена је и читава мала школа о томе како правилним поступањем са руном може да се повећа његова вредност.

Порука је једноставна: вуна није отпад ако се од тренутка пре шишања до складиштења према њој поступа као према сировини.

ОД ОВЦЕ ПОЧИЊЕ КВАЛИТЕТ ВУНЕ

Француски стручњаци су произвођачима представили „10 правила за боље вредновање вуне“. Прво правило почиње још пре него што маказе или машина за шишање додирну овцу.

Вуну треба што мање запрљати сламом, сеном, бојом и другим нечистоћама. Овце се препоручује увести у затворен простор претходне вечери како би се избегла јутарња роса, али и како би животиње пре шишања биле суве.

Ни место на којем се шиша није небитно. Подлога мора бити чиста, а уколико услови то захтевају поставља се церада или се шишање обавља на чистој бетонској површини.

Тек тада почиње оно што је можда и најважније за будућу цену вуне, сортирање.

Вуна се раздваја према боји и раси, док се запрљани и мање квалитетни делови одвајају. Посебно се уклања вуна са стомака, главе и ногу. Циљ је да у балу стигне што уједначенија и чистија сировина.

На први поглед реч је о ситницама. У трговини вуном, међутим, управо те ситнице одређују да ли купац добија употребљиву сировину или мешавину чија је прерада скупа и економски неисплатива.

РУНО МОРА ДА ИМА „ЛИЧНУ КАРТУ“

Французи посебну пажњу посвећују ономе што се дешава после шишања.

Руна се сабијају у компактне бале како би транспорт и манипулација били једноставнији. Свака бала треба да буде означена подацима о газдинству, врсти и квалитету вуне, боји и евентуалним недостацима.

Другим речима, вуна добија својеврсну „личну карту“.

Након тога следи правилно складиштење. Простор мора бити сув и покривен, а препорука је да бале буду постављене на палете како би ваздух могао да циркулише.

Овај систем показује нешто што је добро познато и у другим гранама пољопривреде: квалитет производа не настаје на крају производног ланца. Он се гради од првог корака.

ФРАНЦУСКА ИМА ОКО СЕДАМ МИЛИОНА ОВАЦА

Да прича о вуни није само део традиције показују и подаци представљени на сајму. У Француској професионални произвођачи гаје око седам милиона оваца.

Посебно место има раса Лакон. На југу Централног масива гаји се око 1,15 милиона оваца ове расе, што представља највећу популацију Лакона исте расе у Европи.

Француско овчарство одликује и велика генетска разноврсност. На панелу посвећеном потенцијалу француског сектора вуне наводи се чак 59 раса оваца које се гаје широм земље.

Овчарство овде није представљено само кроз производњу меса и млека. Његов значај повезује се са очувањем биодиверзитета, плодности земљишта, пејзажа, локалних знања и радних места.

Посебно се истиче агропасторализам области Кос и Севен, који је уписан на Унескову листу светске баштине.

4.700 ТОНА ВУНЕ, А ЦЕНА САМО ОКО ЈЕДНОГ ЕВРА

И ту долазимо до парадокса.

Француска годишње произведе око 4.700 тона вуне. Према подацима представљеним на сајму, 2021. године мање од половине те количине било је извезено, а просечна цена износила је свега око једног евра по килограму.

То довољно говори о проблему са којим се суочавају овчари.

Шишање је неопходно због добробити животиње, али сама вуна често не доноси приход који би оправдао трошкове њеног добијања, сакупљања, сортирања и складиштења.

Управо због тога Французи покушавају да промене начин на који се о овој сировини размишља.

Уместо продаје несортиране вуне по минималној цени, идеја је да се граде локални ланци у којима ће се знати одакле вуна долази, каквог је квалитета, како је сортирана и за шта може да се употреби.

ПРИРОДНА СИРОВИНА КОЈА ПОНОВО ДОБИЈА ШАНСУ

Вуна је на сајму описана као племенита и еколошки одговорна сировина која може да повеже сточарство, текстилну индустрију, занатство и савремени дизајн.

Французи је сврставају међу ретке природне сировине, уз лан и конопљу, које и даље могу да буду произведене и прерађене унутар земље захваљујући знању и вештинама које су сачуване.

Управо ту лежи могућност за стварање веће додате вредности.

Јер није исто продати килограм неочишћене и несортиране вуне и продати опрану, сортирану и припремљену сировину. Још је већа разлика ако та вуна заврши као предиво, тканина, одећа, изолациони материјал или производ локалног занатства.

Зато демонстрација шишања оваца на сајму у Клермон Ферану није била само атракција за посетиоце. Поред мајстора који је скидао руно са оваца стајала су два панела која су можда испричала важнију причу од самог шишања.

Од начина на који је овца припремљена, преко чистоће пода и сортирања руна, па све до обележавања и складиштења бале, сваки корак може да одлучи да ли ће вуна бити трошак или сировина која има купца.

А порука коју су Французи исписали на крају можда најбоље сумира читаву причу:

Боље вредновати вуну значи стварати богатство.