Цвет који не бледи – Лизијантус цвета у срцу Шумадије

Пружатовац код Младеновца – ту где природа мирише као некад, а рад и љубав према цвећу цветај као уметност, једна жена претворила је пластенике у башту снова. Њено име је Јелена Живковић, а њена животна инспирација зове се лизијантус.

На први поглед, лизијантус делује као нежна ружа, али је његов карактер много жилавији. Управо у томе лежи чар овог цвета – елеганција која опстаје. Јелена у свом имању негује чак 34.000 биљака, а како каже, боја има више него што машта може да замисли: бела, светло и тамно розе, шатирано бело-розе, бело-љубичасто, љубичасто, па чак и зелено.

„Нема сад венчања у Србији без лизијантуса. Он је постао обавезан цвет у букетићима“, поносно каже Јелена, показујући редове савршено уређених саксија у којима се цветићи лагано отварају према сунцу.

Њена прича није почела у цвећу. Први пластеник добила је преко субвенција Града Београда и почела са производњом парадајза. Али, савет пријатељице која има цвећару одвео је Јелену у потпуно другом смеру. Данас, лизијантус није само њена професија – већ и позив.

Цео процес производње је захтеван и прецизан: саднице стижу у фебруару, пикирање се обавља пажљиво, а садња у пластенике почиње већ у априлу. Прва берба креће крајем јуна. Биљка, ако се добро негује, живи чак три године, и за то време може дати до десетак цветова. У хладнијим месецима попут новембра и јануара, цветова је мање, али у топлим месецима цвета обилато.

„Највећи изазов је зима. Да би лизијантус преживео, морамо одржавати температуру између 12 и 14 степени. Користимо двоструку фолију, убацујемо пластеник унутар пластеника, а испод иде грејање – топла вода циркулише кроз цеви“, објашњава Јелена.

Све ово пажљиво је пратила и Милца Јанковић, посебна саветница министра пољопривреде, која је током посете истакла:

„Јелену познајем годинама. Још пре него што је почела производњу лизијантуса, долазила је у нашу пољопривредну саветодавну службу. Тада смо јој помогли да аплицира за субвенционисани пластеник, а данас гледамо резултат – успела је да изгради породични бизнис од кога живи и у који улаже целу себе.“

Јанковић је нагласила да Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде прати стање на терену и да је цвећарство препознато као област у коју треба више улагати.

„Размишља се и о конкретној помоћи за произвођаче цвећа. Зато смо и овде – да чујемо са каквим се изазовима суочавају, да то пренесемо министру и утичемо на креирање мера које ће подржати овај сектор“, поручила је Јанковић.

Лизијантус је осетљив, али воли сунце и влагу. Лети се залива чак седам до осам пута дневно. Наводњавање, прихрана и заштита од штеточина део су свакодневних активности. Али, највећи проблем који су имали био је појава „црвеног павука“ у једном од пластеника, што их је натерало да ту биљке замене.

„Планирамо још један пластеник од 10 ари, да имамо континуитет производње. Биљка траје три године, па желимо да сваке године имамо пун род“, објашњава Јелена, додајући да су подршку добили и од саветодавне службе и министарства.

Цео посао је породичан. Јелена ради са зетом, син вози по Србији, супруг и отац помажу у дистрибуцији, а инспирацију црпи из осмеха своје унуке. „Снага за све ово? Моја унука. Кад је видим, све ми буде лакше“, каже тихо, са осмехом.

Љубав, рад и стрпљење – то су кључне речи за успех у цвећарству. А лизијантус, са својим баршунастим латицама и изненађујућом жилавошћу, савршено одражава ту животну филозофију.

Горан Ђаковић