Цветни посао једног „машинца“

 Породица Милутиновић из Заклопаче код Краљева пластеничком производњом бави се већ четврт века. Последњих година високи пластеници сезонски одмарају јер је у понуди све мање радне снаге, док обим посла и улазни трошкови расту. Ипак, до пензије не одустају…

Када је пре 25 година остао без посла, машински техничар Милан Милутиновић из Заклопаче код Краљева окренуо се пластеничкој производњи. Почео је са поврћем, али се брзо оријентисао на узгој цвећа. Дугогодишње искуство даје му за право да направи паралелу између некад и сад. Да ли би поново овај посао био избор због егзистенције?

„Уз производњу поврћа некако смо полако почели и производњу цвећа. Пуно тога се променило. Велико је питање шта би било данас. Највећи проблем је радна снага јер је велики обим посла, а радника све мање. Тако да бисмо вероватно ограничили количину производње, не би посао био у овом обиму. Импути су порасли, мењају се трендови, све је више малих произвођача. Тржиште је нестабилно, временске прилике такође, тако да је све под знаком питања“, каже Милан Милутиновић.

Радно од јутра до мрака. Посла увек има. У пластеницима домаћинства Милутиновић, на око 1.500 квадратних метара, данас производе око 20 врста цвећа. Годишње испоруче више од 100.000 разноврсних биљака.

„Посао је обиман. Сви импути су поскупели, сви улази, семена, резнице, саксије… Чак је ове године супстрат поскупео два пута и то по 15 одсто. Шта се дешава са ђубривима? Шта ће бити и са саксијама, с обзиром на то да је пластика везана за нафту. Ево ова криза у Ираку, поскупљење горива, деривата… Многи су на граници рентабилности, па се бојим да ће неки одустати од ове, како ви новинари кажете, цветне бајке. Видећемо ко ће дуже издржати“, каже наш саговорник.

Ови велики пластеници олакшавају посао, али изискују и одређена улагања. Највећи део цветног посла одвија се у условима када је грејање неопходно, а управо енергенти повлаче највећу ставку у планираном буџету.

„Не жалимо се, али рецимо у априлу је било неколико дана са минусом. Почетак маја био је хладан, ми морамо да грејемо пластенике. Највише новца одлази на угаљ, јер објекат грејемо на угаљ. Имамо котао са аутоматским дозирањем. С обзиром на то да Ресавица не ради, били смо принуђени да купимо руски угаљ који је био много скупљи од ‘ресавице’. Сва срећа па је квалитетан, али је отишла велика количина. Шта ће бити даље, тек ћемо видети.“

Тренутно је мушкатла лидер, мада се производња организује према тражњи и потребама купаца.

„Ујутру се креће од заливања, па зависи да ли нешто треба да се пресађује, да се сеје, да се пикира, док не крене сезона продаје. Када крене сезона продаје, онда се све то исто ради, плус мора да се задовољи пијаца и муштерије које долазе кући да купе цвеће. Сваке године смо нешто експериментисали, увек убацимо нешто ново, али то је мало теже продати док не постане популарно. Све је то у мањим количинама, али зна се стандард. Реално, битно је да се оно што се произведе и прода, а са неким новотаријама мало теже иде. Тако да је најпаметније радити оно што се тражи. Мушкатла је и даље лидер, наравно. Ту су и санпатијенс, сурфинија, далија, гвинеја, лепи јова, мини бегонија, кадифа…“

Обезбеђен пласман унапред немају, мада се некада и извозило јер су имали три програма — пролећни, јесењи и осми март. За сада не планирају проширење производње, а разлог је следећи.

„Ми сада радимо само ову пролећну производњу. Има пар година како смо престали да радимо осми март и јесењу производњу, највише због недостатка радне снаге. Овако одрадимо ову производњу и полако се припремамо, без тензије, за наредну сезону, која за производњу неких биљака траје и по шест до седам месеци. Продаја је код куће и на краљевачкој пијаци, тако да је то отприлике један заокружен посао. Последње три године смо убацили и стално рађајуће јагоде које се траже и одлично продају. Људи су на квалитет тих јагода навикли, тако да се увек тражи саксија више.“

Очигледно, неки воле и лепо и корисно, а не само цветно и лепо. Будним оком у стопу деду прате и две мале лепотице…

„Кад су мали, сви воле да се умешају, раде, трчкарају, мало сметају. Када буду реално могле да раде, не верујем да ће их занимати. Али њих две су цео наш свет и уживамо у овом послу са њима. Мало нас забаве, насмеју, па све иде лепше и лакше“, кроз смех, у загрљају ове две мале даме, закључује Милан.

Мукотрпним радом, са супругом Милицом, успео је, упркос потешкоћама, да ишколује децу и да укућани пристојно живе. Данас су главна подршка унуке Петра и Неда, које на посебан начин дају печат цветном бизнису у Заклопачи.

Ауторка: Соња Цветковић