Цветна бајка породичног посла

За двадесет година озбиљног бављења пластеничком производњом цвећа, Оливера и Горан Јоковић из Мусине Реке никада нису били забринутији за продају. У савремене пластенике, системе за наводњавање и грејање, набавку резница и ђубрива из Словеније, као и у возни парк за транспорт цвећа, уложена су огромна средства, много учења, одрицања и рада. Нарочит успех ипак виде у томе што су и наследници, синови Никола и Ненад, заволели овај посао и настављају породичну традицију. Сезона је ове године, због хладних априлских дана, „дебело” закаснила, јер су купци стрепели да ли ће биљке опстати у дворишту, па је и продаја кренула касније.

Живот уређује чудне путеве, а путник бира правац и дестинацију. Један такав су имали и наши домаћини, Оливера и Горан Јоковић, из Мусине Реке код Краљева, када су у транзиционим околностима, остали без посла и прихода, са двоје деце, и морали да донесу пресудну одлуку. На парчету земље, уз позајмицу, кренули су са „голе“ ледине — поклона Ољиних родитеља. Од њих су позајмили и први новац за овај бизнис, јер су као већина државних службеника постали колатерална штета система, транзиције — чега год. Почели су са пар најобичнијих тунела и то поврћа и цвећа. Цвеће је победило. Све друго је прича — лепа и богата — прича њихове мале пословне трасе. Данас све изгледа као бајка, за коју се, богами, ваљало одрећи много чега. Али чини се — вредело је.

— Било је тешко, нарочито радити у тунелима. Тешко за рад, биљке под ризиком, ложило се приручно, мало спавања, пуно проблема. И у овој производњи, чак и у овако савременим условима, постоје ризици — наиђу штеточине, болести. Сваки пропуштен тренутак да се реагује био би погубан. Мислим да нас је одржала упорност да успемо — на крају од тога живимо. Много смо учили, и данас учимо, размењујемо искуства, идемо на сајмове, предавања. Свуда стекнете неко ново искуство. Тако мора! — каже Оливера.

Из године у годину увећавали су производњу, подизали нове пластенике, углавном из сопствених и кредитних средстава, тако да су достигли да у сезони, кроз више производних циклуса, произведу око 400 хиљада биљака.

— Наше цвеће имали су прилике да виде и Холанђани, Мађари, Немци и многи други. Зато о свему водимо рачуна. Резнице и ђубриво набављамо у Словенији, ништа у ланцу производње, од садње до паковања, не препуштамо случају. Квалитетом су се водили и наши родитељи. У сваком послу, па и у овом нашем — квалитет је оно што вас печатира и оставља траг. У cвећарству, као и у сваком другом послу — или јеси или ниси — наставља саговорница.

Многи цвећари, па и Јоковићи, страховали су да ће њихов производ, ма колико био квалитетан и леп, постати луксуз. Ипак, посао је кренуо изнад свих очекивања. Традиционалним купцима придружили су се и неки нови из окружења.

— Ове године побеђује наш минули рад. Свих ових година настојали смо да имамо квалитетно цвеће — у томе смо успели и по томе су нас препознавали и купци на велико, као и они који су од нас куповали цвеће на краљевачкој, чачанској и другим пијацама. Ми смо и ранијих година велике количине цвећа продавали у свом домаћинству у Мусиној Реци, али ове године цео дотадашњи пласман свео се на кућну продају. Одустали смо од продаје на краљевачкој пијаци због скупљег закупа, недостатка радника, али и због тога што смо у претходне две године, током пандемије, имали лепо искуство са продајом у нашем гарден центру. Овде можемо да се посветимо више директно купцу, они имају могућност да изаберу биљке које баш желе. Питају за савете, неки се враћају по допуну, неки желе да им ми уредимо комбиноване жардињере. На велико и даље имамо купце који су и раније долазили по количине или смо им ми достављали. Сезона генерално касни, али је после ускршњих празника кренула интензивна продаја, тако да рачунамо да ћемо све продати до половине маја. С обзиром на укупну ситуацију и кризу која је настала, ми смо веома задовољни — чак и изненађени обимом посла, односно продајом — каже Оливера.

Празник за очи је када током целе године имате пролеће — нарочито за љубитеље цвећа. Будући да смо календарски закорачили у рађајуће годишње доба, многи ће пожелети да уреде неки кутак свог дворишта или терасе. Породичан цветни посао Јоковића је у пуној раскоши, што је измамило и прве купце с лепим данима. У њиховим „бродовима” сву раскош показују безмало све врсте мушкатли, петунија, белих рада, сурфинија, зумбула, лепог Јове, бегонија, гвинеја и многих других врста баштенског и саксијског цвећа. У асортиману је преко 30 врста биљака, не рачунајући програм собног цвећа. Успело је нашим домаћинима и да произведу српски ананас.

— Ја волим, а и наследници, да увек уведемо нешто ново. Некада и сами експериментишемо. Ананас је био овогодишњи изазов. Успело је и заиста изгледа савршено. Међутим, нисам сигурна да ли бисмо ову биљку уврстили у сталан програм. Прилично је захтевна — прво је потребно произвести је, а онда је питање да ли би наши купци били заинтересовани и да ли би успели да је одрже у својим условима. Наш простор се греје 7–8 месеци, има пуно светла и сву негу. У кућним условима то је теже. Али нам је огромно задовољство када нешто сами одгајимо — са осмехом ће Олја.

Ипак, до ове лепоте дошло се уз много главобоља — дуге зиме, јер она за цвећаре почиње од октобра, скупе производње, до непроспаваних ноћи и тражења решења. Топли пластеници зими се греју, лети проветравају, али је вода чини се најпотребнија у неколико цветних бродова.

— Свака година је година за себе, али се потроши око 50 тона угља или 100 тона пелета. То је огроман новац. Поред тога, зими се спава на опрезу. У производњи цвећа температура је један од најважнијих фактора. Ми смо ове године догревали и током априла. Са сезоном грејања објеката крећемо у октобру — што значи да смо за пролећну понуду имали осам месеци грејне сезоне. Вода се такође пуно троши. Сви импути су драстично поскупели, чак смо морали да на уговорене количине доплатимо средства. Све су то стресови. Онда имате проблем ако подигнете цене — како ће ићи пласман, да ли ће бити продаје? Ми смо минимално подигли цене да бисмо повратили уложено и сада видимо шта нам је чинити за јесен. Јер одмах након продаје овог контингента, одмарамо десетак дана и уводимо јесењи програм — каже саговорница.

Никола и Ненад, електротехничар и угоститељ, полако су стицали уз родитеље искуство. Производњу данас води Никола, који ниједног тренутка није размишљао да би пластеничка производња цвећа могла да буде његов животни позив.

— Нисам се ниједног тренутка покајао што сам се школовао за то. Пет година сам радио у струци. Међутим, закључио сам да ме више привлачи мирис цвећа него мирис хране у кухињи — чак и оне врхунске. Пре две године сам донео одлуку — остајем на селу и веран сам цвећу. Диплома нек стоји — хлеба не тражи, како каже наш народ. Можда је било тренутака да одустанем, али сада више нема дилеме. Овде сам, у Мусиној Реци — на своме! — самоуверено говори Никола Јоковић.

Његовој одлуци сагласан је и брат Ненад, који се такође вратио цветном бизнису…

— Почетак је био тежак. Требало је, поред љубави према цвећу, стећи искуство у његовој производњи, пронаћи поуздане добављаче резница, квалитетног ђубрива, купце. Треба се снаћи на тржишту у великој конкуренцији. Тешко је наћи и квалитетне раднике, јер се овде грешке скупо плаћају, тако да се ради и по 12 сати. Али кад се нешто воли, то је већ пола успеха. Она друга половина је оно што су нам оставили родитељи — огроман кредит поверења код купаца. То се данас тешко стиче, а лако губи! — каже овај младић.

До сада је уложено много, а идеја ових вредних цвећара је да поставе још савремених покретних столова. За тај подухват би морали до свежег новца, уз помоћ државе или ИПАРД-а, јер је за њих кредитна солуција немогућа мисија.

— Покретни столови су свакако наша визија. Планирамо бар још један велики пластеник како бисмо достигли 2.000 квадрата. То је нека мера за сада. Све што би се више ширило повлачи велика улагања, али и остале импуте производње, као и упошљавање радне снаге. Овај посао је изузетно скуп и не трпи грешке — тако да не можете сваком ни поверити да ради. Знате и сами — тешко је одгајити једну биљку, а не на хиљаде — кажу Јоковићи.

Враћамо се на почетак — где су Оливера и Горан у овој нашој причи? Још увек ту — активни, раде, помажу, економишу. Надзиру и данас своје пунолетне „птиће”, јер само породичан посао има далеку визију и добар успех.

— Родитељи су релативно млади, способни, пуни знања и искуства, рекло би се — у најбољим годинама, тако да и даље воде главну реч у производњи. Ја још увек слушам њихове савете и напредујем, мада слободно могу да кажем да сам ушао у све тајне квалитетне производње по чему смо препознатљиви, како у Србији, тако и у земљама окружења. У родитељима имам најбоље и најдобронамерније учитеље — што је моја велика предност у односу на друге — истиче на крају Никола Јоковић из Мусине Реке код Краљева, успешан млади цвећар.

Данас пластеници ове вредне породице ни у чему не заостају за онима у Словенији, Италији и другим европским земљама. Овладали су свим тајнама производње цвећа, јер купци имају само речи хвале. Задовољство је утолико веће што су у овом послу спојили зараду и велику љубав према цвећу. Како нам млади на газдинству рекоше на крају — све је ствар избора. Они су, чини се, направили добар избор. Данас је привилегија радити нешто што вас испуњава, а да притом будете и економски задовољни. У испуњењу снова прате их супруге Ивана и Јана, али и трећа генерација — малишани Вук и Новак.

Ако дођете у Мусину Реку, на газдинство Јоковић — нећете зажалити. Ова ботаничка башта изгледа светски, а опет је из нашег краја, за шта су им признaње одали и недавни гости који су их упоредили са Холанђанима — што је у овом послу прави комплимент. Данас осмочлана породица Јоковић, унапређујући своје знање и искуство, настоји да створи амбијент поверења и квалитета — што је карта за опстанак у свету бизниса. Очигледно је из свега изложеног да су у томе успели — али и да су то искрено заслужили.

Интересантан је и податак да домаћи произвођачи не подмирују потребе тржишта — јер сваке године на увоз цвећа потрошимо око 37 милиона евра. Извоз, иако расте, износи тек 6 милиона евра — што би свакако вредело макар удвостручити.

Соња Цветковић