Фабрика не даје као бресква: Зоранова порука младима

У дому породице Бошковић традиција се не прекида – бресква и даље рађа, укућани раде заједно, а у фабрику се – не иде.

Када се из Ваљева крене ка Причевићу, уским асфалтом који сече ваљевска брда, стиже се у село које чува једну од оних прича због којих пољопривреда у Србији није нестала. У башти Зорана Бошковића, док бресква зри на сунцу, не чује се само зуј пчела – чује се и порука да се може, кад се хоће.

„Добро је родила, с обзиром на два јака мраза – један у марту, други у априлу“, каже Зоран. „Нектарина је доста страдала, као и сорта под шифром, али бресква је изнела. Имали смо шта и да проредимо.“

Сорта која је доминирала ових дана је Диксиленд (Dixiland) – старија америчка сорта која се одликује великим плодовима, јарко жуте до црвенкасте боје, са сочним месом и изразитом аромом. Идеална је за рану продају. Пре ње брали су Спринг Голд и Спринг Крест, такође ране сорте, нежне структуре, погодне за свежу потрошњу. „Цена се креће око 150 до 180 динара, а сада се већ спрема и берба Диксиленда за неколико дана“, каже домаћин.

На 700 стабала брескве и још по 300 стабала јабуке и крушке, у дворишту се и даље ради пуном снагом. „Имамо и шљиву – стенлејку и стару пожегачу. Није то неки велики род, али је домаће, наше“, додаје Зоран. У сточарству држе четири краве, једну јуницу и 50 оваца сјеничке расе – издржљиве и погодне за пашњаке ваљевског краја. Цене нису охрабрујуће: „Јагњад су пала на 400 динара – испод сваке цене. Телад су боља – мушка иду и до 120.000, женска око 105.000 динара.“

У пољу и воћњаку нико није изузет: „Радимо сви – ја, жена, деца. Немамо раднике, и не требају нам. Ми проредимо, орежемо, беремо. Све је у нашим рукама.“ И стварно, породица Бошковић радо је позирала за наш магазин – поносно, без много речи, као што прави домаћини и умеју.

Пласман је, признаје, све тежи. „Народ више не иде на пијацу. Имамо један трговински ланац у Ваљеву који узима од нас. Тако продајемо. Немамо хладњачу, направили смо просторију са расхладним уређајем, али најбоље је кад се убере – одмах да се прода.“

Од субвенција користе оно што је доступно – по хектару и за гориво. „Са повраћајем, дизел нас изађе 129 динара. То нам значи.“ За механизацију нису узимали нова средства. „Одржавам стару. Можда пре дрон него нов трактор“, каже уз осмех.

Брескве су у пуном родном добу. „Засади имају 12 година. Очекујем 30 до 35 килограма по стаблу. Остављам 30–40 родних грана, по један килограм на грану – то је сасвим довољно. Преферирам крупноћу четворке и петице, то се тражи – 65 до 70 милиметара. Ако се лепо прореди, добије се врхунски квалитет“, прича Зоран. Омиљена му је сорта Редхевен – мирисна, са месом које се лако одваја од коштице. Идеална за џем, али и за свежу конзумацију. „После ње иде Сан Крест и неке нове сорте које сам узео у Бегаљици. Није ми ни име познато, али роди.“

Последња берба траје до 15, након чега се све припрема за следећу годину.

„Живот у Причевићу није лак, али није ни лош. Субвенције има, мало се живнуло у последњих пар година. Види се да има пара у пољопривреди. Ал’ млеко је проблем. Људи су незадовољни – треба то решавати.“

На крају, на питање да ли би радије радио у фабрици него на свом имању, Зоран одговара без дилеме:

„Ма нема ту пара. Ја не бих ишао. Ово је моје, ту сам свој човек.“

Аутор: Горан Ђаковић

За портал Agrobiznis.rs и етносрб.рс