Успони и падови једног воћара

Село Роћевићи – село је воћара. Непрегледни воћњаци посути по брежуљцима говоре да је та делатност овде традиција. Наш домаћин Александар Урошевић је понaјвише због тога остао на имању. Свакa година је прича за себе, међутим, прошлогодишњи откуп није баш текао по мери овог младог воћара, тако да део рода његове јабуке још увек чека у хладњачи.

Село Роћевићи, надомак Краљева, познато је по воћарству. Некада су конвоји камиона возили наше воће пут приморја. Тих осамдесетих година прошлог века лепо се живело, па не чуди што су многи наследници остали у истој пословној причи. Александар Урошевић један је од њих – на близу 4 хектара доминирају јабука и крушка, мада се може похвалити и солидним стаблима кајсије, шљиве и трешње.

„Традиција. Моји су се бавили воћарством – деда, отац – па је ваљда било логично да и ја наставим тај посао. Некада се стварно лепо живело од воћарства: живеле су многочлане породице, ширили се воћњаци, школовала деца, правиле куће… Како време одмиче, нама малим воћарима је све теже. Ја чак и да желим, немам неки велики избор у одабиру позива, јер бих морао сваки дан путовати по 30 километара. У том случају не бих могао да се бавим пољопривредом. Викенд-сељак не постоји.“

Овде се о свему води рачуна, пуно се учи и ради. Током наше посете на имању су били и саветодавци. Сви третмани се раде строго на време. Нека стабла видимо зрела и за замену, међутим…

„Немогуће је мењати већу површину под воћњаком – треба време да прође до повратног рода, а и прилике на тржишту нису баш повољне за такав подухват. Наравно, и новац. Имам у плану један-два воћњака да крчим, али за сада је овако. Пре пар година сам баш овај где се налазимо обновио – полако…“ каже Александар.

Наш саговорник истиче да је минула година била тешка, и по питању рода и пласмана. У својој мини-хладњачи преко три тоне квалитетне јабуке и даље чека купца и троши не баш јефтину струју. Руско тржиште је затворило врата, а наши откупљивачи нису баш најсигурнији партнери.

„Веома велики проблем је и због климатских промена и због сужења тржишта. Нарочито су у проблему воћари који имају рани сортимент коштичавог воћа. Прошле године је због мраза отишла кајсија, некима и трешња, касније нас је прошарао град, а на крају дуг период суше и изузетно високе температуре. Све то је смањило род, квалитет и пласман. Тржиште Русије, где смо сигурно десетак година имали сигуран пласман, је на жалост изгубљено, тако да је сада јако тешко пласирати воће. Једним делом је и држава, одлуком да само хладњачари капацитета преко 500 тона могу да буду извозници, угасила доста малих откупљивача. Ти мали откупљивачи су радили, узимали од сељака, од воћара робу – сада они нису наши партнери. Све збирно доводи до тога да за ову грану пољопривреде влада све мање интересовање. Ми који смо ту – ту смо, на жалост“, прича помало разочарано саговорник.

Последњих година су произвођачи остављени на ветрометини немилосрдног тржишта, и само они сналажљиви су одржали производњу. Откупне цене су већ годинама упитне, а сви импути су вишеструко скупљи. Резидбу због тога већина воћара ради самостално.

„Знамо ми да живимо у условима тржишне економије, знамо за закон понуде и потражње, али нама понуђена цена никако не може да попуни све веће импуте производње. Људи који могу сами, породично, да ураде сав посао на свом газдинству, свом имању, воћњаку – тај ће опстати. Они који морају да плате раднике – што не подразумева само рад, већ и развоз, превоз до куће и назад по 15–20 километара, ручак, да не набрајам – збирно пута дана, тај је у великом проблему. Већ неколико година радим сам резидбу. Траје то месец дана, али не смета. Добар резач иде и до 100 евра. Да се разумемо – не може свако ни да ради тај посао.“

Црвени аларм за узбуну се, како каже домаћин, давно огласио, али чини се да држава нема адекватан одговор на спас села у којима његови вршњаци, и млађи, све мање виде интерес да у њима заснивају породице. Због прекомерног увоза намирница из иностранства, домаћи произвођачи су елиминисани из тржишне утакмице, а могло би, каже, и другачије.

„Можда би и креатори аграрне политике у овој држави требало мало да усмере наше мале пољопривреднике – они су некада били носиоци пољопривреде. Требало би да се српско село и сељаци усмере ка неком удруживању, обнови тог некадашњег задругарства које смо имали и које је било успешно. Јер, видимо да власници крупног капитала немају баш много слуха за нашу традицију, за наше очување изворног живота на селу – већ је битан само новац“, наставља наш домаћин.

Посебна прича је, каже Александар, однос субвенција по делатностима у пољопривреди, без намере да увреди своје колеге. Он у својим воћњацима прође бар 20 пута – кроз орање, ђубрење, резидбу, прскање… Евиденцију утрошка горива не води јер би га тек та цифра демотивисала.

„Трошкови су огромни. Само око петнаестак прскања минимум – само 15 пута да прођете прскалицом, а где је подривање, где је тањирање, шишање траве… Свакaко та калкулација трошкова за брдско-планинске пределе није баш урађена по мери нас, које нису сврстали ни у подручја отежаних услова. А сами видите какве су стрмине у селима Роћевића, Ласца, Дедеваца, Буковице… Знате шта, без намере да увредим колеге пољопривреднике – ратаре у Војводини – јер, рецимо, држава је прописала повратак акциза за 100 литара горива по хектару. На нама овде тих 100 литара практично ништа, на број прохода. Тако да различите гране пољопривреде не би требало да се третирају исто“, каже Урошевић.

Наследник Димитрије креће на јесен у школу. Његове жеље нисмо чули, али шта тата прижљукује…

„Па сваки родитељ жели да му дете напредује. Ја сам остао, везан сам за село, за моје претке… Негде бих волео да ово сутра не запусти… Али какве су данас прилике – не знам, не знам… Нисам баш сигуран да бих желео да му ово буде примарно занимање. Ако се нешто промени – нека одлучи сам“, закључује овај млади воћар.

О теми климатских промена нисмо говорили – засебна прича. Он своје воћњаке гледа са неба. Противградну мрежу нема, од мраза се бори задимљавањем, а од штеточина и болести уз помоћ струке. Све друго је на његовим плећима – и помоћи супруге и мајке. Мали воћари – велики проблем, а мени на памети и даље оне сочне јабуке у марту.

Соња Цветковић