Традиција ракије и логика вискија

Србија извезе воћних ракија нешто мање од 2,5 хиљаде тона, или око 15 милиона евра вредности, а ако се озбиљно позабавимо ланцем вредности који почиње у воћњаку, а наставља се у казану, па у ресторанима и камионима који крећу преко границе, могли бисмо да замишљамо и сценарио годишњег раста извоза од 15 одсто, какав има, на пример, Ирска.

Половином маја у Београду на Ракија фесту представило се 26 регистрованих дестилерија. Разговарало се о тржишту, маркетингу, правилницима за оцењивање, али посебно радује иницијатива која је најављена на овом Ракија фесту, а то је да се у децембру прогласи Светски дан шљивовице, у месецу у којем је пре три године ово пиће уписано на УНЕСКО-вуп листу нематеријалне баштине, каже Вељко Јовановић, саветник председника Привредне коморе Србије.

Дobili смо класу нових „connoisseurs“ који са уметничком страшћу анализирају ароме ракије, мирис бурета, коштице, ваниле, чипса…

„Овај корак видим као добар почетак приче о брендирању наше ракије мимо балканског, пост-ЈУ корпуса купаца. Последњих година процвале су дестилерије у Србији и ракија је постала заступљенија у ресторанима, кафићима, међу младима, старијима, хипстерима и традиционалистима. Дobili смо класу нових „connoisseurs“ који са уметничком страшћу анализирају ароме, мирис бурета, коштице, ваниле, чипса и тако даље“, наводи Јовановић.

Према његовим речима, овакав тренд је добар за наше национално пиће и то из више разлога. Прво, ракија се углавном прави од шљиве. Негде ће рећи искључиво ранке, а већина ће се сложити да може од разних сорти. Србија је један од највећих произвођача овог воћа на свету иако производња последњих година пада, што због климе, што због нас самих. Прошле године произвели смо скоро 200.000 тона мање него 2020, а и даље смо већи произвођачи од САД. Већина од тренутних око 380.000 тона оде у казане, нажалост, нерегистроване. Оних регистрованих је све више, тренутно преко 1.000, али воћних ракија укупно извеземо мање од 2,5 хиљаде тона, или око 15 милиона евра вредности. Ако се озбиљно позабавимо овим ланцем вредности који почиње у воћњаку, а наставља се у казану, па у ресторанима и камионима који крећу преко границе, могли бисмо да замишљамо и сценарио у коме бисмо се поредили са, на пример, Ирском. Од земље која је у једном тренутку из разних разлога готово нестала са мапе произвођача, Ирска је постала велики извозник са око милијарду долара извоза и годишњим растом извоза од 15%.

Иако на први поглед пиће од житарица нема много везе са пићима од шљиве, крушке, кајсије или дуње, логика је прилично слична. Највећа улагања не тражи производња него брендирање. Тамо где нисмо познати, потребно је да се представимо, а то можемо само причом о вредностима које негујемо. Иза прокламованих вредности треба да стоји квалитет, а на крају приче о бренду долази и лепо паковање и добро испричана прича. И тако више година, упорног и конзистентног рада. Нека почетак буде прича о светском празнику ракије, али нека се настави и после Ракија феста, да одиграмо како треба до краја, или новог почетка за српску ракију.