Прабаба живела 103 године, од њеног рецепта направио бизнис

Када се помене село Мачкат у општини Чајетина, сви прво помисле на пршуту и ​​традиционалне сувомеснате производе, али како ствари сада стоје, ово место би ускоро могло да буде познато по још једном традиционалном, помало неправедно запостављеном пићу – водњици.

Овај кисели напитак, направљен од дарова природе, клеке, шипка, дивљих јабука, глога, дивљих крушака, купина и дрена, прави је еликсир здравља који чува породично газдинство Стојановић од заборава.

Главу породице, Жељка Стојановића, затекли смо са њиховим производима на 19. Међународном етно сајму хране и пића, који је одржан у Београду почетком децембра. Изложио је водњику, вино од купине и мед. Недељу дана након сајма, поново смо га позвали и рекао је да продаја на сајму иде одлично.

Муштерије су се стално враћале по још водњике
– Било је лепо на сајму, било је купаца. Неки који су првог дана купили фонтану за воду вратили су се да купе још. Људи препознају шта је квалитетна роба и желели су да купе док је још јефтина. Рекли су ми где ћемо вас касније наћи, боље да купимо док сте овде. Сајам је одлично организован и мали произвођачи могу да дођу до изражаја – почиње причу за Бизнис Курир Жељко Стојановић.

Такође признаје да су пчеларство и производња меда примарни породични посао, којим је његов отац почео да се бави пре 30 година, док су Жељко и његов син пре три године почели да производе вотку и вино од купине.

Пчеларство је примарни посао
– Имамо 150 кошница и премештамо их по потреби, у зависности од паше. То нам је годинама била примарна делатност, а сада син и ја полако проширујемо делатност и на производњу џема од купина и вина од купина. У нашем крају има доста купина и од произвођача бирамо плодове прве класе како бисмо добили оно што ће бити квалитетан производ. У вино од купина додајемо мед, који му даје лепу ноту која убија опорост – каже Стојановић.

Илустрација: Пчеларство је примарни посао ове породице

Фарма Стојановић годишње произведе око три тоне багремовог, липовог, сунцокретовог и ливадског меда.

– Продајемо га комшијама и родбини – то је први круг продаје. Имамо и малопродајни објекат на Златибору код Чиготе где продајемо доста меда. Имамо и сталне купце у Ужицу, а продајемо га и на велико Удружењу пчелара. Стојимо иза тога да је у тегли оно што су пчеле донеле. Ако га купи од мене комшија, који најбоље зна шта радим, онда је то потврда квалитета. Цена тегле меда почиње од 1.000 динара за сунцокретов и липов, 1.300 динара за ливадски мед, па до 1.400 динара за багремов мед – истиче Стојановић.

Док је производња вина од купине у повоју и Стојановићи направе око 300 литара годишње, посао са бунаром је на вишем нивоу.

– Цена флаше купиновог вина од пола литра је 500 динара. Флаше су лепо дизајниране, а вино је високог квалитета и продајемо га комшијама и на вашарима. Што се тиче водњике, производимо 2.000 литара годишње и све продајемо. Трудимо се да квалитет буде добар и немамо проблема са продајом. Продајемо је на вашарима, а имамо и сталне купце у Златобору. Водњику правимо од воћа које имамо у нашем окружењу, од клеке, дивљих крушака, дивљих јабука, шипка, дрена, глога и купине – каже Жељко.

Илустрација: У водњику обавезно иде клека/ ФОТО: Pixabay

Изворска вода и дарови природе
Он такође објашњава како се прави ово пиће, којем се од давнина приписују разна лековита својства.

– Узимамо изворску воду и стављамо све воће у њу и држимо их у њој, а када почне да сече, вода је спремна за употребу.

Процес производње захтева мало чекања.

– Чекамо да се остаци ситног воћа процеде да би заиста била прва класа. А онда је флаширамо. Сама водњика не садржи много природног шећера, и то знају сви који знају шта је водњика. Некоме ко није навикао на тај укус, препоручујемо да у чашу дода мало меда, промеша и попије, а ако им је укус прејак, могу да је разблаже водом – објашњава Жељко Стојановић.

Прабака је учила децу да пију воду из бунара
У златиборском крају, како каже Жељко, водњика се прави и пије од давнина, будући да свако воће од ког се прави има неки позитиван ефекат на здравље.

– То је овде традиција. Људи су увек зими пили чашу или две водњике дневно за имунитет. И сви су били здрави. Моја прабака је увек пила водњику и доживела је 103 године. Она ме је научила да пијем водњику од малих ногу. Пијем је са медом због ње јер је она то смислила да ме убеди да је пијем за здравље – каже Жељко.

СВИ ЧЛАНОВИ ДОМАЋИНСТВА УЧЕСТВУЈУ У ПОРОДИЧНИМ ПОСЛОВИМА

– Сви радимо у породици, отац и мајка су у пензији, син и ћерка такође раде, док бивша супруга, иако је запослена, помаже у продаји. Од овог посла се може добро живети. Има довољно прихода. Потребно је много труда и рада, али више посла доноси више новца. Син студира у Београду и тамо доставља поруџбине, док је ћерка још увек у средњој школи. Тренутно нисам нигде запослен, радио сам на томе да посао подигнем на виши ниво. Тренутно се развија веб сајт, а купци нас могу пронаћи на Инстаграм профилу tripetice.rs. Свако ко жели може доћи на нашу фарму у Мачкату и купити шта му је потребно – истиче Стојановић.

Извор: https://biznis.kurir.rs/moj-biznis/9862497/prabaka-je-kriva-sto-je-zeljko-pokrenuo-biznis-sa-vodnjikom