Паљење стрњике – погрешан корак који скупо кошта

Средина лета доноси интензивне жетвене радове широм Србије. Након жетве пшенице и других стрних жита, све чешће се на њивама може видети дим – нажалост, не од рада машина, већ од паљења стрњике. Ова пракса је не само забрањена, већ и опасна по земљиште, животну средину, здравље људи и имовину.

 Шта се заправо дешава када запалимо стрњику?

Многи мисле да ће брзо „очистити“ њиву и уштедети на времену и гориву. У стварности, паљењем се уништавају највреднији слојеви земљишта, корисни микроорганизми и остаци хумуса. Земља остаје сиромашна и мање плодна, а већ током следеће сетве потребно је знатно више улагања у ђубрење.

Спаљивањем сламе губи се:

• до 3 тоне хумуса по хектару,

• око 6 килограма азота по тони сламе,

• и велики део природне биолошке активности тла.

Јулске температуре, ветар и сува стрњика стварају услове у којима се ватра шири изузетно брзо. Често се догађа да пожари измакну контроли и захвате суседне њиве, шуме, појасеве уз пут, па чак и домаћинства. Последице могу бити трагичне – како по екосистеме, тако и по имовину и животе.

Уместо паљења, све већи број произвођача бира заоравање жетвених остатака, коришћење биомасе или компостирање. Ове методе:

• обогаћују земљиште органском материјом,

• чувају влагу и структуру тла,

• не производе дим,

• не угрожавају комшије, природу и здравље.

Осим што је агрономски неприхватљиво, паљење стрњике је и законом забрањено. За ову праксу предвиђене су високе новчане казне, а уколико дође до већег пожара – и кривична одговорност.

Жетвени остаци нису отпад. Они су извор хумуса, азота и новог живота за следећу сезону. Одлука је на нама: брзина и дим, или памет и добит.

Не пали стрњику – јер лето и ватра не праштају.