Ако од Лесковца кренете пут Вучја, али преко Доње и Горње Јајине, на осам километара од центра града наићи ћете на једно мало село необичног назива – Паликућа. Место где је становницима добро за живот, упркос недостацима попут градске воде и канализације. Место из којег, на свачије изненађење, млади не одлазе, већ се труде да одржавају оно што имају, а неки, пак, граде и нове куће.

На улазу, наилазите на спортски терен окружен ураслом травом и пун смећа. Због тога се може помислити да ће их иста слика дочекати и унутар Паликуће.

Но, цело село прекривено је асфалтом, а пролазећи поред канала пуних воде угледате мноштво кућа новије градње и неколицину недовршених, а у којима ће се, према речима Немање Савића, уселити мештани када буду завршене.

“Сви млади гледамо да што више средимо село, да нам буде лепо, да уживамо. Од младих ја не знам да је неко отишао одавде. Само су доправили пар кућа, јер смо близу Лесковца па нам није проблем. Да смо даље мало, па да гледамо да буде ближе граду”, прича Немања за ЈуГмедију.

Мештани имају два проблема
Овај двадесетосмогодишњак казао је да се мештани сусрећу са два проблема – недостатак градске воде и канализације.

Пролазећи кроз улице имали су прилику да виде све оно о чему је он говорио – да деце у селу има, без обзира што немају адекватне услове за боравак у једном месту толико близу града.

Мобилијар окружен ураслом травом готово да је неприметан. Малишане затичете како се играју на улици.

Иако се претежно баве сточарством и пољопривредом, родитељима, бакама и декама ипак није тешко да их аутомобилом одвезу до Горње Јајине или Великог Трњана, где се налазе школе које похађају. Организовани превоз до тих места ученици немају, а неретко се дешава да их и учитељи повезу са собом.

До града, како је саговорник додао, имају неколико аутобуских линија у току дана.

„Аутобуси иду, има неких 4-5 линија, али већином идемо колима. Они који не возе већином иду таксијем“.

За велике набавке, посете лекару и другим институцијама одлази се до Лесковца. Једина сеоска продавница отворена је пре неких годину дана.

“Неке 2-3 године нисмо имали продавницу. У међувремену се снабдевали из Лесковца. Није нам проблем, близу смо, али ипак значи продавница кад има”, наставља Немања.

А ту би волели, како каже, да им асфалт на путу ка Јајини буде бољи.

Смеће, осим оног које немарни мештани сами „одлажу“ на све стране, редовно се избацује.

Виђење старијег мештана
Светислав Савић, стар 77 година, човек у пензији, пун снаге и елана. Годинама је радио, није боравио у свом родном месту, али њему је сада „фин живот“, како тврди.

“Живим га фино. Има да ручкам, да спавам, телевизор с бабу гледамо до 2-3 сата и за мерак. Ја сам задовољан”.

Млади завршавају факултете, неки и у фабрикама

Из Паликуће су потекли и неки свршени студенти медицине. Тако бар каже млађи саговорник.

Неки су, додаје, упошљеници фабрика у Лесковцу, а многи раде и у производњи намештаја фирме 4М, која се налази у њиховом селу.

И без амбуланте, већих продавница, школе, вртића и других услова, мештани живе „лепо“.

Најважније је, изгледа, да млади остају – што делује обећавајуће за опстанак села у будућности. И то нам је општи утисак с којим одлазимо одавде.

Извор: https://www.blic.rs/vesti/drustvo/iz-ovog-sela-u-srbiji-mladi-ne-odlaze-do-skoro-ni-prodavnicu-nisu-imali-ali-su/p9vgy4h

ФОТО: Facebook/ Марјан Макса Марјановиц

sr_RSSerbian
Close

Cart

Нема производа у корпи.