Фебруарско Сунце измамило је прве веснике пролећа, али у селу Негбина, чак и змије.
Зиму без снега и мразева, не памте ни најстарији планинци са падина Златара и Златибора, питају се, да ли ће киша током лета надокнадити снежне падавине, или је пак сасвим нормално пролећно време у децембру, јануару, фебруару…?
Весници пролећа пробудили су се још око Светог Николе, када је прво процветала љубичица, па маслачак, а онда и висибабе… У жупним долинама почела и трава, што је наручито необично за ово поднебље на надморској висини преко 1000 метара.
Блага зима је била погодна за овчарство, наручито у планинским, све празнијим селима, где је овцама било довољно “полагање” сена ујутру и увече, док су остатак дана храну у великој мери могле да пронађу у природи (окућницама, баштама, ливадама), па су домаћини имали прилику да сачувају доста залиха сена, које су протеклог лета припремали за зиму. У овом крају, ретком у Србији, у појединим домаћинствима сачувало се сено у стоговима, наручитог квалитета, погодно за ситну стоку. Стог који је преко зиме не потроши и остане за наредну годину, овдашњи мештани, називају прелетак.
И у планинским селима на обронцима Муртенице, услед “зимског пролећа”, мештани су овце пустали из торова у утрине и летње пашњаке, јер, како кажу, у овом периоду године немају нигде да причине штету, а сваки дан ван штале, на добити је и њима и домаћину.
Необична ситуација са тужним крајем, средином фебруара, догодила се у селу Негбина, код Нове Вароши, у домаћинству Петра Ћировића, када је фебруарско Сунце измамило змију, отровницу, која је ујела једну овцу овог домаћина, од чије је ране, упркос борби ветеринара, овца угинула.
Увече, када смо намиривали, приметили смо да са овцом нешто није у реду, издвајала се од осталих и највише лежала. Чим смо јој пришли, супруга и ја, видели смо оток на вимену, а затим и место уједа. Све нам је одмах било јасно, осим откуд змија у фебруару, али услед оваквих дневних температура, које не приличе зими, ни то није чудно прича нам домаћин Петар.
У нади да сачувају и излече овцу, одмах су позвали ветеринара, који је и дошао, па са лековима и ињекцијама покушавао да јој помогне. Међувремену су позвали и комшију, који зна да “заварчи” рану, као што се некада лечила стока од уједа, када није било ветеринара, као данас, али на жалост овци није било спаса. Други дан након сусрета са отровницом угинула је у штали.
Трудили смо се да јој помогнемо да преживи, не би ли се изборила са отровом и поново стала на своје ноге. Али на жалост…! Тешко сељак подноси губитак било код грла стоке, јер се са њима сроди исто као и са људима. – објашњава Ћировић.
Ипак, срећа у несрећи је, што се Бела, како су је домаћини звали, ојагњила пре око месец дана, па је јагње стасало и тек почело помало да једе жито и ситно сено, па ће га Петар, са супругом Миленом, одгајити и употпунити му губитак мајке.
По претпоставци домаћина, овцу је док је пасла тек по неку недавно изниклу травку, на брегу, недалеко од куће Ћировић, ујела змија, или је овца легла на њу, па се змија само – одбранила. Ћировићи је нису видели, не знају о којој је отровници реч, али су ових дана посебно опрезни да се поново не појави.
Не памти се у селима под Муртеницом да је икада змија у зимским месецима ујела неком нешто од стоке, па су овом причом о судбини Перове овце, зачуђени житељи овог села, као и сам домаћин. Питају се, какав ли је то знак, какво ће бити лето, да ли ће опстати летина и усеви?
Села у овом делу нововарошке општине, иначе, нису позната по змијама, рељеф чини брдско – планинска област, па нема толико камењара и места која су погодна за змије. Дешавало се, кажу, током лета да поскок уједе ситну стоку или пса (овчара) који иде за овцама, али у већини сличајева су преживљавали, што и не чуди, јер је лето. Сеоска дворишта од змија најбоље брани пернаста живина, а у овим планинским селима најчешће кокошке.
Пре две године, на Сретење, змија се појавила у селу Мишевићи на Златару, и то на снегу, а ове године планинари су их недавно виђали на Торнику. Нису причињавале штету, по мало се сунчале, пролазницима послужиле за фотографију, а ово је први пример у нововарошком крају што се тиче уједа змије у зимском периоду.
У свом домаћинству, Петар и Милена, поред стада оваца, гаје и четири краве, чије млеко домаћица прерађује у сир и кајмак, ког купцима никад доста. Петар је и запослен у Ужицу, али свакодневно стиже на имање, а највише посла око стоке је на Милениним плећима. Обећавају да ће у одгајање јагњета настрадале овце уложити додатан труд, док не стаса и не наследи мајку.
Боривоје Илић