Органска прича породице Тружински

На салашу породице Тружински у селу Његошево, код Бачке Тополе, више од две деценије постоји фарма која је постала права органска оаза. На традиционалан начин узгајају стадо подолских говеда – посебне, аутентичне расе чије је месо у свету познато по томе што спада у ред хране високог здравственог стандарда. Поред тога, на газдинству су и коке носиље, као и око 100 хектара органски узгајаних житарica.

У самом Његошеву, недалеко од Бачке Тополе, налази се живописна фарма ове породице. Пре 23 године постали су једни од пионира органске производње у Србији. Данас, на свом салашу, узгајају животиње, али је и даље доминантна биљна производња на око 100 хектара плодне бачке равнице.

„Први сертификат о органској производњи добили смо 2002. године. Тада смо имали скромну површину, а данас се органском производњом бавимо на преко сто хектара. Основa је здрава, органска храна – у том кругу се крећем и у то улажем, то је нешто чиме се бавим читав живот. Данас је све некако отишло у другом правцу, органска производња постала је ’у моди’. Најзаступљенија нам је спелта. Човек се у модерном времену враћа природи, старим вредностима и органској производњи јер осећа разлику. Спелта поново добија на значају, а због велике тражње узгаја се као органска пшеница без хемијских средстава. Скупља је од обичне пшенице, јер су приноси мањи, али вреди свако зрно. Поред спелте узгајамо пир двозрнац, пир једнозрнац, соју, јечам“
каже Саболч Тружински.

Како Тружински наводи, година им је била наклоњена када је реч о приносима, и поред суше. Све житарice су из органске производње, служе за исхрану стоке, а вишкови се лако продају.

„Кроз дугогодишње искуство узгоја и других аутохтоних врста, дошли смо до закључка да су управо спелта и пир двозрнац најбоље прилагођени нашем поднебљу. Квалитет је одличан. Ове године наше аутохтоно семе је одржало принос – није рекорд, али смо у односу на конвенционалну производњу боље прошли. Вишкова има и лако их продајемо, јер у Србији има органских произвођача и купаца који желе здраву храну. Нема великих количина, али ми и даље производимо и брашно и тестенине, које пласирамо у продавнице органске хране.“

Да би се успоставио природан циклус кружења органске материје на газдинству, у сточарству узгајају кокошке, морке, гуске и аутохтону расу — подолско говече. За сопствене потребе имају и нешто свиња и оваца.

„Првобитни разлог за узгој подолца био је потребан стајњак, а услов је био да раса буде аутохтона. Искрено, нисам у почетку био заљубљеник у сточарство, али су ме ове животиње брзо освојиле. Подолско говече је јединствено — на пашњаку само бира коју траву ће јести, поштујући природну вегетацију, па се трава обнавља и пашњак одржава. Подолац не воли затворене просторе и преко зиме је напољу, чак и на –20 степени. Женке пред тељење очисте снег и о теле се на том месту, док остале краве легну у круг око теleta и загревају га. Имамо у два газдинства око 350 кока носиља, нешто оваца и неколико моравки.“

Према речима Тружинског, некада је на салашу било око 300 подолаца и исто толико свиња. Логично се намеће питање — зашто је број драстично смањен?

„Да, некада смо имали велико стадо — око 300 грла. Данас је тај број скоро десет пута мањи. Разлог? Тржиште, навике потрошача, проблем наплате. Дајеш робу великим ланцима, а онда чекаш 60 или 90 дана, понекад и дуже. Неки дугују и данас. То није рачуница — не радиш нешто што не доноси добит. Изазова је пуно, пласман производа није лак, а све је теже наћи и квалитетну радну снагу.“

Дугорочни циљ породице Тружински је биодинамичка производња — органска пољопривреда у којој није најважнији висок принос и профит, већ хармонија са природом. Међутим, и ту су ствари мало запеле. Планирају повећање броја кока, гусака и мorkи због потражње за органским јајима. Три породице живе од овог газдинства — синови су остали и раде заједно.

„Наш салаш има три породице, функционишемо и радимо много! Физички рад више није у тренду. Нема довољно квалитетне радне снаге, па сами радимо све што можемо. Сезонски буде и пар радника, али генерално калкулишемо да уложено мора да се исплати“, додаје Тружински.

Научно је доказано да је спелта неупоредиво здравија од комерцијалних сорти пшенице чије брашно и даље доминира у производњи хлеба и пецива. Што се тиче подолског говечета, оно је јединствено по томе што на пашњаку селективно бира траву — па се пашњаци природно обнављају. Рандман меса је испод 50%, а месо се сматра изузетно здравим јер животиње не једу концентрат. Теле достиже 380 kg тек за две године. Карактеристично је и да месо током припреме не губи масу.

Ако вас пут нанесе у ове крајеве, вреди свратити. Дочекaће вас насмејани домаћини, богата трпеза, савети и органски производи сложени на рафове, уз бројна признања која су годинама стизала за квалитет.

Соња Цветковић