Опрез приликом куповине шумских гљива на пијацама

Упркос врелом лету и високим температурама жуте лисичарке, вргањи и остале гљиве преплавиле су и пијаце у градовима. С Копаоника, Таре, Голије стигле су печурке за трпезу урбаних људи, који о овим плодовима из шуме једва да понешто знају.

Зато се сваког лета или на прагу јесени у Србији догоди неко тровање шумским гљивама, где целе породице заврше у болници.

На срећу тровања са смртним исходом су све ређа, а у Миколошко-гљиварском савезу Србије верују да су томе последњих година допринели разним корисним информацијама о томе од кога, где и које гљиве брати или куповати и користити у исхрани.

Опасне отровне дублерке

Стара мудрост каже да свака печурка има савршену дублерку, па се преваре и они који верују да познају ово шумско благо. Тако благва или кнегиња личи на опасну мухару, а бисерка на отровну пантеровку…

Зато први и најкраћи савет Зорана Јеленковића, председника и оснивача савеза, гласи: једите само оне гљиве у које сте сто посто сигурни да су неотровне.

– Или, ако нисте сигурни, контактирајте са људима из савеза, који имају сертификат, а не оне који се хвале да познају печурке. Гљивама се обично отрују људи који мисле да их познају. У савезу смо се ангажовали и ставили на сајт списак имена свих људи који су положили за звање комерцијалног берача и за звање гљивар-детерминатор. Сертификате које имају су гаранција да је код њих безбедно купити гљиве – каже наш саговорник.

И понавља, ма колико на пијачној тезги или у гајбицама купце маме лепе, свеже, жуте, рецимо лисичарке, ваља од продавца потражити сертификат:

– Жуте су и гљиве по називу заводнице. Свашта се продаје на пијаци. Међу фотографијама које ми шаљу људи с пијаца недавно сам добио и слику водених вргања! Верујте ми, нешто тако не постоји, него неко трећу или четврти класу гљива продаје под тим именом. Неко то купи, направи, поједе… То је опасно, јер од печурака може да се умре. Истина, у природи је најмање смртно отровних гљива, али мора се знати осим изгледа и да ли је по укусу гљива горка, кисела…

Илустрација: Једите само оне гљиве у које сте сто посто сигурни да су неотровне

Јеленковић објашњава да постоје гљиве које имају такозване термолабилне отрове: јестиве су, али тек пошто су термички обрађене на 75 степени више од 10–15 минута. Друге пак имају кумулативне отрове: када се једу у континуитету током три, четири месеца могу да направе озбиљан здравствени проблем.

На питање ко се у Србији бави брањем гљива он одговара да је то већ годинама исти број људи, с тим што су рурални предели где има гљива све празнији, па то углавном раде старији људи. Међутим, треба правити разлику између комерцијалне бербе печурака и оне из задовољства, хобија, навике.

– Ранијих деценија људи са села су као допунску делатност брали гљиве у шуми, давали их на откуп и зарађивали солидне паре. Сада су села празна, нема берача гљива као што је некад било. Било је породица које су, када је била добра гљиварска година, од зараде куповале популарног „југа”, за пар година гљиварења подигли су куће. И сад је то уносан посао, али нема ко да се бави тиме. Врло је мали број професионалних берача по селима – наводи Јеленковић.

Да би сачували ову делатност, 2015. основан је Миколошко-гљиварски савез Србије, који је окупио мања удружења: почели су с девет, а сада савез окупља 26 удружења, а три су у процесу регистрације. Удружења имају од 50 до 300 чланова.

Јеленковић каже и да савез не окупља комерцијалне бераче, већ људе којима је екологија и љубав према природи на првом месту. Осим брања гљива, баве се мониторингом ових плодова природе на Копаонику, Тари, Голији, објављују књиге… Наравно и међу њима има оних који продају убране вишкове.

Наш саговорник тврди да садашњим уредбама и прописима није добро уређен статус комерцијалних берача, а то су они који у шуми наберу више од два, односно три килограма, што је количина која се из шуме може набрати и понети кући без последица.

– Гљиве откупљује ко стигне и ко има пара. Углавном је то подручје нерегулисано, иако је закон поставио правила, али у пракси то потпуно другачије функционише. Око 90 одсто гљива које се прикупе у Србији, одлази преко границе. То је уносни бизнис.

Кад је добар род, догоди се да један берач убере и преко 80 килограма за дан, рецимо вргања. Легално пословање подразумева да берач за то има папире на основу откупљене квоте од Министарства заштите животне средине. Подразумева се и да сте едуковани за очување еколошког станишта, али такве едукације с берачима нико није радио. Никакве контроле нема. Много је комерцијалних берача који никад ниједну гљиву нису пробали. Гљиве се продају у бесцење – набраја недостатке Јеленковић.

Наводи да код нас лисичарка у пролеће крене по цени од 1.000 динара по килограму, али то траје десетак дана, за прве које се наберу. Њена цена у време када је највећи род пада на 100 динара. Цена за вргање се креће од 150 до 300 динара. У Загребу у истом периоду ти вргањи по килограму коштају 25 евра, у Словенији 35 евра, а у Трсту 50 евра.

– Вргањ и лисичарка су две најјаче комерцијалне врсте. Искусни берач тачно зна где може да набере 90 кила, наравно зависно од рода и добре године. Ми гљивари из удружења не беремо тако велике количине, али тачно знамо на ком простору и у које време могу да се уберу најбоље врсте. То су Копаоник, Стара планина, Фрушка гора, Јастребац… Циљ нам је и да сачувамо станишта, која се проређују неправилним брањем – каже наш саговорник.

Према студији израђеној у савезу, према Јеленковићевим речима, држава годишње губи на гљивама преко 20 милиона евра због сиве зоне. На нашу примедбу да је можда тај број прецењен, Јеленковић тврди да је тачан и подсећа да се у њега убрајају и губитак од нелегалне продаје тартуфа, који су веома скупе гљиве.

Илустрација: Стручњаци за гиве препоручују буковаче

Не једемо их довољно

Следи и питање колико у Србији уопште једемо гљиве.

– Не једемо их довољно, продајемо их у иностранство. Када бисмо само поштовали гљиве, одржавали станишта и само се њиме хранили, нико не би био гладан. Зато у савезу друштава имамо кулинарске секције, размењујемо рецепте и трудимо се да народу пренесемо знање о јелима која се могу правити од гљива. Или како да их суше, стављају у саламуру, то јест киселе, како могу да их сачувају за целу годину, јер су откупне цене изузетно ниске задњих година код нас па их је онда боље прерадити за себе за зиму. Увек је наравно боље јести шумске него гајене гљиве. Уосталом вргањ не може да се гаји. Шумске гљиве су укусније и здравије – каже Јеленковић, који се гљивама бави 42 године.

Открива да је био у специјализованим јединицама бивше Југословенске армије и да је на преживљавањима први пут учио о гљивама. Родом је из Рашке, на Копаонику бере ове шумске плодове већ 40 година, и за ову планину каже да је „ел дорадо”, када је реч о богатству гљивама.

– Цео век сам остао у гљивама, прво као самоук, а онда сам учио од зналаца, па на крају с пријатељима и договорио оснивање савеза. Сада имамо респектабилну научну комисију од пет доктора наука, еколога, много књига – поносно додаје.

Илустрација: Познаваоци печурака гајене шампињоне не рачунају у гљиве

Шампињони се не рачунају
Код нас је синоним за печурке шампињони, који се могу купити у свакој продавници или на пијаци, у свако доба године.

Али Јеленковић се на то смеје и категорично каже да гајене шампињоне не рачуна у гљиве. Подсећа да је најсличнија гљива шампињонима, такозвани ливадски шампињон, чији је век трајања од када избије док не иструне и пропадне 24 сата.

– А гајени шампињон осам дана борави у маркету и остаје бео и сочан, јер се прска свим и свачим!

Од гајених гљива једино препоручује буковачу.

Уздају се у јесењи род
– Гљиве не познају календар и има их кад се у природи стекну повољни услови за њихов раст. Мора да се поклопе и добра влажност ваздуха и влажност земљишта уз одговарајуће температуре и онда оне плодоносе. Ове сезоне пролећни део је био лош због суше, током јула је било јако вруће, па се берачи више уздају у јесењи род. То је главна сезона, само да буде довољно кише. Више од месец дана је било паузе, а и тамо где је било киша, гљиви треба времена да уђе поново у циклус од 10 до 15 дана. Биће гљива: више у планинским, а мање у низијским подручјима – прогнозира Јеленковић.

Изложбе на Гочу, вашарима, у бањама
На сајту Миколошко-гљиварског савеза Србије истакнут је и календар одржавања изложби гљива по Србији. За почетак септембра гљиварско удружење „Рашка” представиће шумско благо на меморијалу Срећка Лазаревића, али и на Данима Рашке. Дани гљива у Власотинцу заказани су за 27. и 28. септембар, када је изложба и на Гочу, у октобру о гљивама ће се од 11. до 13. причати у бањи Ковиљачи, али и у селу Богут, потом на вашару у Рашки. Следе Дани гљива и биља Хомоља у Крепољанима, сусрети гљивара на Фрушкој гори, али и на излетишту Видриште код Ниша…

Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/572422/Zivot/gljiva-se-kupuje-od-poznatog-beraca