Давне 1881. године Љубомир Новаковић, инжењер пољопривреде и енолог, отворио је Винотехничку радњу, прву у Срба испод Дунава и Саве, пандан данашњим институтима за виноградарство и винарство. У част оснивача одржана је трећа по реду Винска манифестација „Наше вино – уметност стварања“, која је окупила произвођаче, енологе и љубитеље вина како би истакли значај ове баштине. Циљ манифестације је подизање квалитета и развој виноградарства и винарства у овим крајевима. Краљево, тадашњи Карановац, у то време је имало лепе винограде, а велика виногорја су углавном била у три тадашње винске регије: Жупи, Крајини и Смедереву.

Србија има дугу традицију виноградарства, о чему говоре многи списи, али је до краја 19. века имала мало учених људи који би усавршавали технологију, будући да су честе промене у држави смењивале власништво поседа и винарија. Због свега изнетог, са агрономског, али и историјског гледишта, ова манифестација, уз присуство преко 40 винарија са 250 етикета, има велики значај.

„Последњих година наше удружење активно ради на конструкцији грађе о нашим великанима. Мало је познато да је у Краљеву поникло, живело и радило чак дванаест инжењера. Двојица су оставила изузетан траг у пољопривреди: један је др Ђорђе Радић, а други Љубомир Новаковић, агроном, први енолог у Србији, министар и управитељ школа. Мислим да ћемо наредне године проширити садржај манифестације, можда чак и број дана њеног трајања“, каже Ненад Нерић, председник Управног одбора Удружења инжењера и техничара „Добривоје Божић“ из Краљева.

„Знате, чак смо и ми били изненађени прикупљајући податке о значају онога што је Љубомир Новаковић оставио. Колеге којима је ова тема блиска кажу да су неке од његових идеја и реализација чак и за данашње прилике напредне. Иначе, овај крај је био виноградарски, јер и данас наилазимо на подруме и називе заселака као што је ‘Гради’, што је синоним за винограде. Србија има дугу традицију виноградарства, и због тога нам је изузетно драго што ова манифестација, уз присуство оних који данас крче пут светским признањима српском вину, добија на значају“, каже др Миодраг Рајковић, суорганизатор манифестације „Наше вино“ и велики колекционар вина.

Значај вина кроз историју својом причом је обележио проф. Предраг Митровић, власник винарије „Хрусија“ из Лесковца. На његовој етикети паковања коришћена је техника у којој је рађено Мирослављево јеванђеље, што нас враћа у средњи век – славно доба наше историје.

„‘Хрусија’ је основана 2021. године и има три и по хектара винограда. Иако је основана тек пре две године, ова винарија има дугу историју, стару скоро сто година. Реч је о винарији која је обновљена после готово сто година, јер је мој прадеда радио исто. Стицајем околности, остали смо без винарије и винограда током преврата од 1948. до 1950. године. Када нам је то враћено, након завршетка каријере у банкарском свету, одлучио сам да се посветим породичној традицији“, каже њен власник, др Предраг Митровић.

Последњих година виноградарство и винарије се с поносом враћају на светску винску мапу, што би тек требало да донесе бенефите. Неколико домаћих винарија већ су постале велики произвођачи и извозници, али је највише мањих и средњих винарија које своје производе углавном пласирају на тржиште Србије.

„Србија у последњих неколико година, а практично од почетка овог века, бележи све боље резултате у винској индустрији. Све више људи одлучује се на производњу грожђа и вина, повећавају се хектари под виновом лозом, расте и извоз, а лепо уређене винарије са подрумима и дегустационим салама укључују се у руте винског туризма. То је оно што је добро“, каже Саво Јојић из винарије „Мачков подрум“, Ириг.

Квалитет вина зависи од поднебља, квалитета грожђа, саме технологије, али и традиције у производњи. Неки је имају дуго.

„Винарија Студеница у овом циклусу позната је јавности последњих 60 година, мада традиција производње датира и неколико векова. Своје винограде имамо у Жупи, где доминирају прокупац и бела тамјаника“, истичу из винарије Манастира Студеница.

За брата и сестру Рајковић, виногради и њихова винарија представљају светињу. Виногорја и подруме основали су почетком двадесетог века.

„Дугу традицију, заиста. Прадеда, деда, отац, данас ја. Модернији приступ имамо последњих година и у понуди имамо највише вина од аутохтоних сорти. Настојимо да одржимо квалитет, и то је оно што је најважније у овом послу. Наравно да свака година није плодоносна, али ако сачувамо грожђе, имамо и добро вино“, каже Душанка Рајковић из винарије „Бели Рајковић“, Горње Злегиње–Жупа.

Година за поједине сорте није била погодна, али је приметно да се полако враћамо нашим аутохтоним чокотима, где након тамјанике, прокупац полако преузима трон.

„Избор винарије Грабак је од самог почетка на традиционалним винима из краја у којем се налази. Трећина засада које поседују је под прокупцем. У свету виноградарства за аутохтоне сорте је потребна посвећеност, нега и улаже се велики труд, како у винограду, тако и у подруму, да би се добило врхунско вино. Очувати сорту која је у Србији нашла своје идеално станиште је велики мотив за виноградаре Србије. Данас се у Србији производе јако квалитетна вина од прокупца, зависно од стила винарије. Вина произведена у годинама када нису најповољнији услови за сазревање су умереног тела, док прокупци из добрих година одлежавају и тако постају комплексни и племенити. За нас је то био изазов, али и успех, јер смо препознати и на светским такмичењима“, с поносом истиче Бранислав Николић, винарија „Грабак“, Врњачка Бања.

Многа признања и награде наших вина на престижним светским оцењивањима сигурно доприносе ширењу ове делатности, али и подизању квалитета и мапирању винских тура.

„Вино је правио мој деда, мој отац, данас и ја. Ми смо успели у неколико наврата да своја вина крунишемо светским признањима. Није лако ни произвести квалитет, ни одржати квалитет. Конкуренција је велика, али и здрава природа посла, јер вас мотивише ка новим постулатима. Производњу углавном одржавамо највише до 30 хиљада боца. У сваком случају, свака добра кап вина почиње у винограду. Ускоро планирамо да комплекс на обронцима наших виногорја у Вучју објединимо туризам и вино. То ће бити заокружена прича, и то веома лепа прича“, с поносом нам прича Бранко Милосављевић, винарија „Милосављевић“, Буцје.

Уметност у чаши су вероватно први препознали многи уметници – писци, сликари и композитори, те су о пићу богова оставили свој печат. „Коста Ботуљац је спојио и једно и друго.“

„Ја сам одрастао међу чокотима и мој избор није могао бити нешто друго. Уметност у чаши сам само надградио уметношћу у слици. Вино на модеран начин радим последњих 25 година, али искључиво у малој производњи, чувајући квалитет. Ова година је била веома специфична јер смо имали сушно лето, али смо ипак успели да направимо добро вино!“, каже Коста Ботуљац.

Љубитељи вина су имали прилику да истраже вина различитих стилова и тероара, уживајући, баш као што то чине наши винари при стварању пића богова. Представљена су по први пут органска вина, вина са медом, али и вина од другог воћа.

Уз квалитетна вина, винолупци су имали прилику да уживају у богатом избору сирева – од тврдих и екстра тврдих, до димљених, припремљених према традиционалним рецептима. Сиреви са жальфијом, лавандом, рузмарином, зрнима аниса и црним тартуфима, али и они одлежали у црном вину привукли су пажњу својим укусима. Прошуте су такође дале печат нашем вину, а за тај доживљај били су заслужни Ђорђе Алексић, из Бакашница, произвођач пршуте и сирева, и Андрија Лукић, Бошање, произвођач сирева.

Организатор, краљевачко Удружење инжењера и техничара „Добривоје Божић“, уз подршку локалних угоститеља, најавио је планове да овај догађај наредних година прерасте у вишедневни, са додатним програмима као што су предавања и радионице.

Квалитет и закон из Душановог доба

У доба Душановог царства донет је закон који се односио на квалитет и начин прављења вина. За време тог златног периода, постојао је керамички виновод дуг двадесет пет километара, којим је вино допремано до царских подрума у тадашњу престоницу Србије – град Призрен. Након тог златног периода, у неколико наврата се помиње враћање српског народа винској култури и великим засадима за квалитетна и позната вина, али након коначног ослобођења од турске и аустроугарске власти над српским народом, процветала је и ова грана привреде. Како се касније испоставило, то је допринело добро развијеном винском туризму. Традиционалне породичне винарије модерним приступом направиле су туристичке атракције од свог начина пословања.

Према подацима Привредне коморе Србије, под виновом лозом је преко 20.100 хектара, годишње се произведе око 160.000 тона грожђа, а производњом истог се бави око 80.000 пољопривредних газдинстава. Према неким другим изворима, све ове бројке су још и веће. Број винарија је преашао 500 и нема месеца у којем се не региструје нека нова. Било је свечано, поносно и празнично, јер су винари на свој начин одали част оснивачу првог завода за вино у Србији, у граду на Ибру. Свечано лепим поводом, а поносно јер имамо вина за чисту десетку.

Соња Цветковић

 

 

sr_RSSerbian
Close

Cart

Нема производа у корпи.