Малина држи извоз, али без прераде нема зараде

Србија је кроз већи део своје новије историје важила за земљу снажно оријентисану ка извозу хране. Још у време Југославије, управо је Србија обезбеђивала између 60 и 80 одсто укупне производње хране за заједничко тржиште. Тиме није само задовољавала потребе сопственог становништва и других република, већ је имала и значајну улогу извозника на међународном тржишту.

У том периоду структура извоза била је прилично јасна. Најтраженији производи били су такозвани берзански производи, пре свега житарице и друге сировине које се продају на међународним тржиштима по стандардизованим ценама.

Ипак, најважнија извозна ставка било је месо. Посебно су се издвајали јунеће месо и свињетина, који су се извозили у великим количинама, често у облику јунећих полутки или у виду прерађевина, попут познатих свињских конзерви. Такви производи налазили су купце широм света, па чак и у специфичним сегментима тржишта попут војних набавки у Сједињеним Америчким Државама.

Данас је ситуација битно другачија. Некада водећа извозна категорија практично је нестала из структуре извоза и претворила се у област у којој Србија бележи све већи увоз. Уместо да извози месо, млеко и млечне производе, земља данас све више зависи од увоза управо тих намирница. Тако је сектор који је некада био стуб пољопривредног извоза сада постао једна од најслабијих карика домаће аграрне економије.

Илустрација: Од великог извозника меса и месних прерађевина постали смо увозници 

Један од кључних проблема, према оцени агроекономисте Милана Пространа, јесте недостатак финализације пољопривредних производа, односно њиховог даљег прерађивања.

„Велики део српског извоза и даље чине основне сировине – пшеница, кукуруз, соја или шећер. Иако постоје одређени прерађени производи попут уља, највећи део робе и даље излази на тржиште као основна пољопривредна сировина. То значи да највећи део додате вредности настаје у другим земљама, где се те сировине даље прерађују“, објашњава Простран.

Прерађивачка индустрија предстваља велики проблем
Србија се због тога налази у специфичној ситуацији. С једне стране постоји амбиција да се пронађу нова тржишта широм света, а с друге стране производни капацитети често нису довољни за такве планове.

У јавности се често помињу могућности извоза у велике економије попут Кине, Јапана или Индије, али реалност је да домаћа производња још увек нема обим који би омогућио озбиљнији наступ на тим тржиштима. Као релативно мала земља, Србија располаже ограниченим капацитетима и мора пажљиво да бира сегменте у којима може бити конкурентна.

Посебан проблем представља стање прерађивачке индустрије. У прошлости је она била изузетно развијена, нарочито у северним деловима земље. У Бачкој, северном Банату и Срему постојали су бројни погони за прераду воћа и поврћа, као и различите фабрике које су пољопривредним производима давале додатну вредност. Данас је велики део тих капацитета нестао или је сведен на минимум.

Остало је тек неколико уљара и поједини погони за прераду сокова или сличних производа, често у приватном власништву.

Због тога је структура извоза у међувремену значајно промењена. Једна од ретких пољопривредних култура која и даље има снажну извозну позицију јесте малина. Када је година родна, значајан приход доносе и друге воћне културе, попут вишње или замрзнутог воћа. Ипак, такав извоз у великој мери зависи од климатских услова и приноса, па не представља стабилан ослонац дугорочне стратегије.

„Упркос тим променама, Србија и даље остварује релативно висок ниво трговине храном. Укупан извоз пољопривредно-прехрамбених производа данас износи око три милијарде евра годишње. Међутим, истовремено је значајно порастао и увоз, који прелази две милијарде евра. Некада је ситуација била знатно повољнија. Почетком овог века Србија је извозила око 3,1 милијарду евра хране, док је увоз износио тек нешто више од милијарду. То је значило суфицит од око две милијарде евра. Данас је тај позитиван салдо знатно мањи и процењује се на око милијарду до 1,2 милијарде евра“, наводи наш саговорник.

Илустрација: Малина је и даље највећи извозни адут Србије

На глобалном тржишту, које постаје све конкурентније и суровије, таква структура трговине представља озбиљан изазов. Стручњаци истичу да су храна, енергија и вода три кључна ресурса савременог света и да ће њихов значај у будућности бити још већи. У таквим околностима, земље које имају развијену производњу хране могу имати значајну стратешку предност, али само уколико успеју да развију и ефикасну прерађивачку индустрију.

Србија се зато суочава са низом отворених питања у аграрном сектору. Међу њима су модернизација производње, обнова прерађивачких капацитета и дефинисање дугорочне стратегије развоја. Иако се у јавности повремено говори о новим стратегијама и плановима за развој пољопривреде, стручњаци сматрају да такви документи треба да буду дугорочно обавезујући и стабилни, како би могли да издрже промене власти и политичких приоритета.

„Истовремено, конкуренција на међународном тржишту остаје изузетно снажна. Посебно је тешко парирати произвођачима из Европске уније, који располажу напреднијим технологијама и великим субвенцијама. Упркос томе, постоји сагласност да Србија мора да пронађе начин да своје пољопривредне производе додатно оплемени и учини их конкурентнијим на тржишту“, оцењује Простран.

У извозу пољопривредних производа и даље значајно место заузима воће. Малина остаје један од најважнијих производа који Србија пласира у иностранство, док су тражене и вишње, боровнице и друге врсте воћа. Ипак, стручњаци истичу да би и у овом сектору требало развијати виши степен прераде како би производи добили већу додатну вредност, уместо да се углавном извозе као сировина или полупроизвод.

Управо у том сегменту – преради воћа, поврћа и других пољопривредних производа – многи виде једну од најважнијих шанси за будући развој домаћег аграра.

Пад производње вина
Србија је некада имала знатно развијенију виноградарску производњу него данас. Пре неколико деценија под виноградима је било око 110.000 хектара земљишта, док се данас та површина процењује на свега око 18.500 хектара. Та разлика најбоље показује колико је овај сектор током времена изгубио на снази и колико су се производни капацитети смањили.

Упркос томе, у земљи и даље постоји стотинак квалитетних, мањих винарија које производе врхунска вина и настоје да се пробију на тржишту.

„Међутим, некадашња винска индустрија имала је далеко већи значај и обим производње. Као пример често се наводи некадашња велика винска компанија Навип, у којој су радили водећи технолози тог времена. Та компанија је у појединим годинама само од једне врсте вина остваривала извоз вредан око 40 милиона немачких марака. Реч је била о производу који је имао стабилно тржиште у Немачкој, где се сваке године пласирала велика количина“, подсећа наш саговорник.

Поред тога, домаћа винска индустрија је у том периоду имала и значајан технолошки углед у свету. Још пре више деценија продавана је технологија производње вина другим земљама, па чак и Кини, што говори о нивоу развоја који је тада постојао у овој области.

„Иако се данас све више говори о развоју модерних винарија и извозу вина, реалност је да се производња одвија на знатно мањој површини него раније. Због тога су и укупни резултати скромнији“, оцењује агроекономиста.

Конкуренција на међународном тржишту у међувремену је постала изузетно јака, па је све теже изборити се за стабилан пласман робе. У таквим околностима основни принцип остаје исти – све што домаће тржиште не може да потроши, потребно је пласирати у извоз. Ипак, тај процес често прате и контрадикције.

„Дешава се, на пример, да домаћа предузећа успеју да извозе одређене производе, укључујући и млечне прерађевине, у земље региона попут Северне Македоније или Црне Горе. Међутим, истовремено се у јавности повремено појављују захтеви за забраном увоза различитих пољопривредних производа, од млека у праху и сирева до воћа и поврћа. Такве иницијативе, често занемарују чињеницу да отворено тржиште подразумева и извоз и увоз, као и потребу за јасно дефинисаном стратегијом“, објашњава Милан Простран.

Илустрација: Потребна је јасна стратегија извоза српске хране и пољопривредних производа

Због тога се све чешће поставља питање да ли Србија има јединствену и дугорочну стратегију извоза. Постоје различите институције и министарства која се баве економским односима са иностранством, спољњом и унутрашњом трговином, али остаје дилема да ли је њихово деловање довољно усклађено и усмерено ка истом циљу.

У сваком случају, извоз остаје једно од кључних питања за домаћу привреду. Србија је традиционално аграрна земља и у области пољопривреде и хране и даље остварује позитиван трговински биланс. Управо због тога део стручне јавности сматра да је погрешно директно поредити значај овог сектора са другим гранама привреде, попут информационих технологија.

Иако се често истиче да је ИТ сектор последњих година престигао пољопривреду по вредности извоза и приближио се цифри од четири милијарде евра, поједини економисти упозоравају да се та два сектора не могу посматрати на исти начин. Бројке се могу поредити, али њихова суштинска улога у друштву је различита – док ИТ представља важан сегмент савремене економије, производња хране остаје једна од основних животних потреба и кључни стуб сваке државе.

Извор: https://biznis.rs/vesti/srbija/nekada-izvoznik-mesa-a-danas-maline-kako-se-promenio-izvoz-hrane-iz-srbije/