Лешник из Србије у налету: мањи род у региону, већа тражња у свету

Берба лешника у Србији доноси стабилне резултате: са око 9.000 хектара под леском очекује се око 10.000 тона – слично као претходних година. Воћњак се бере ручно, затим машина усисава и класира плодове, а на гомили не сме бити ничег осим земље и лешника да се не оштете унутрашњи делови машине. „Оптимална влага је између шест и седам процената – тада лешник може безбедно у складиште,“ каже произвођач из Бечеја, уз напомену да први род стиже тек после шест година и да је потребно свакодневно присуство и 3–4 третмана годишње, у зависности од штеточина и кондиције засада.

Српски лешник има сигуран пласман код нас и у окружењу, а све више газдинстава улази у прераду – од биљних намаза и кремова до уља. Србија је међу водећима у Европи по површинама под леском, а раст интересовања после 2015. довео је до значајног ширења засада.

Глобална слика у овој сезони иде нам на руку. Турска је убедљиво највећи произвођач и извозник лешника у свету – традиционално држи око 70% светске производње и преко 80% извоза, што значи да њихове бербе диктирају цену и доступност сировине.

Истовремено, индустријски извори процењују да ће у сезони 2025/26 укупне светске количине благо пасти (око −4% у односу на 2024/25), пре свега због турског рода који је претрпео априлски мраз, што повећава тензију на тржишту и подиже интересовање за сигурне алтернативне изворе попут Србије.

Да је потражња робусна, показују и извозни биланси: према подацима турских црноморских извозничких удружења (KİB), извоз из Турске у сезони 2024/25 достигао је око 309.000 тона очишћеног лешника, у вредности од приближно 2,56 милијарди долара. Европа остаје главно тржиште, уз растуће испоруке ка Кини.

Италија као други европски стуб бележи слабљење: индустријска ревизија за 2024/25 проценила је род на ~95.000 тона због суше и проблема у опрашивању, што додатно затеже снабдевање.

Ове околности отварају простор за српске произвођаче и прерађиваче. Потражња кондиторске индустрије остаје чврста у премијум сегменту и поред турбуленција на тржишту какаа, па купци траже квалитетан и конзистентан лешник као стратешку сировину.

Домаће иницијативе и партнерства са великим купцима додатно охрабрују нове засаде и сигурнији откуп.

Технолошки, сушење остаје критична карика квалитета: научна литература препоручује безбедну влагу око 6% за лешник у љусци – испод ње ризик од буђи, ужегнућа и кварења пада, а стабилност у складиштењу расте.

То се поклапа са праксом на терену коју описују наши произвођачи.

Закључак је јасан: док регионални падови и осцилације у главним земљама снабдевачима гурају цене навише, српски лешник добија на вредности. Дисциплинована берба, правилно сушење до ~6–7% влаге, улагање у прераду и дугорочни уговори са купцима – то је рецепт да Србија не буде само „алтернативни извор“, већ поуздан партнер у ланцу снабдевања за Европу и свет.