Концепт засада „надохват руке“ као производни концепт савремених система гајења

Савремено воћарство се последњих деценија значајно мења. Те промене не односе се само на нове сорте, подлоге или технологије, већ пре свега на начин на који посматрамо и организујемо засад као производни систем.

У нашим условима, воћарска производња је још увек у великој мери заснована на традиционалним системима гајења – са бујнијим стаблима, ширим размацима садње и споријим уласком у род. Истовремено, искуства развијених воћарских региона јасно показују да се производња може организовати другачије – ефикасније, рационалније и са бржим повраћајем улагања. Та решења није потребно поново измишљати, већ их треба разумети и прилагодити сопственим условима производње.

У том смислу развија се концепт засада „надохват руке“, који   посматрамо као производни концепт савремених система гајења. Његова суштина није само у лакшој организацији рада, већ у другачијем приступу биљци – у управљању бујношћу, светлошћу, родношћу и укупним потенцијалом воћке.

Најједноставније речено, овај концепт почива на једном јасном принципу:

–           воћка треба да буде формирана тако да се сви важни радови могу обавити са земље, без додатног напора и губитка времена – „надохват руке“.

Први резултати који су послужили као основа за размишљање и коначно дефинисање концепта „надохват руке“ реализовани су код крушке, захваљујући дуњи као подлози која је омогућила добијање првих слабобујних комбинација сорта/подлога. Такође слабобујне подлоге за јабуку уведене су у производњу релативно давно (подлога М9 у производњу је уведена 1917. године). Код коштичавих воћних врста нису могли да се примене исти принципи модификације раста надземног дела стабла путем слабобујне подлоге, као код јабуке и крушке. Разлог је у биологији формирања родног потенцијала и структури вегетативних пупољака, као основе за помотехничку контролу раста и родности. Ту се интензивира развој узгојне форме према генотипским специфичностима сваке појединачне комбинације сорта/подлога.

Полазећи од тога, засад „надохват руке“ не треба посматрати само као техничко решење, већ као биолошки организован производни систем.

Циљ је да се  укаже на биолошку основу овог концепта и његов значај у разумевању савремених система гајења, уз ослонац на савремену литературу и домаћа искуства, посебно на дело Воћарство ИИ: Системи гајења и резидба (Мићић и Ђурић, 2020).

Суштина концепта „надохват руке“ је у начину на који формирамо стабло и засад. Циљ није само да воћка буде нижа, већ да њен биолошки потенцијал буде боље искоришћен.

Код традиционалних, бујних стабала велики део енергије троши се на раст – на формирање јаке вегетативне масе. Истовремено, унутрашњи делови крошње остају слабије осветљени, што негативно утиче на формирање родних пупољака и стабилност приноса.

У савременим засадима, укључујући и концепт „надохват руке“, приступ је другачији. Тежи се формирању воћака мање бујности, са уском, прегледном и добро осветљеном крошњом. Тиме се омогућава да већи део лисне масе и родног дрвета буде у зони оптималних услова за фотосинтезу и диференцирање родних пупољака.

Важан моменат у дефинисању концепта воћњак „надохват руке“ представља чињеница да се овим системом скраћује период уласка у пуно плодоношење. Тако код јабуке и крушке плодоношење почиње у првој години после јесење садње (под условом да су коришћење саднице А++. Код шљиве и брескве у другој години после садње, а код трешње зависно од узгојне форме и подлоге у другој или трећој години после садње.

Воћке које улазе у плодоношење у другој или трећој години до пуне родности долазе за три до пет година, зависно од подлоге и примењене агро- и помотехнике у прве три године. Прве три године су кључне за формирање засада и његово пуно плодоношење.

У савременим системима гајења подлога има много значајнију улогу него раније. Она није само носач сорте, већ активан чинилац који утиче на бујност, почетак родности и укупно понашање стабла.

Употреба слабо бујних подлога омогућила је развој засада у којима се раст контролише, а енергија биљке више усмерава ка плодоношењу него ка вегетативном порасту.

Истовремено, долази до промене у структури крошње. Смањује се удео јаких скелетних грана, а повећава удео родног дрвета. Таква крошња је ефикаснија – даје више по јединици простора и брже улази у пуну родност

Једна од најважнијих карактеристика концепта „надохват руке“ јесте да његова економска оправданост произлази из биологије система.

Није суштина само у томе да се посади више стабала, већ да се производња организује тако да сваки део засада буде функционалан и искоришћен. Другим речима, да се производи тамо где биљка даје највише, а човек може најефикасније да ради.

Зато се овај концепт не може свести само на густину садње. Његова вредност је у усклађености свих елемената производње – од избора сорте и подлоге, преко узгојног облика и резидбе, до исхране, наводњавања и заштите.

Концепт засада „надохват руке“ представља производни концепт савремених система гајења у којем су биолошки принципи раста и родности усклађени са захтевима савремене производње.

Његова суштина није у томе да воћка буде мања, већ да буде функционалнија – боље осветљена, раније родна и продуктивнија по јединици простора.

Када се правилно разуме и доследно примени, овај концепт омогућава да воћарска производња буде ефикаснија, лакша за организацију и економски одрживија. Засади подигнути и уведени у производњу по принципу „надохват руке“ представљају стандрад у развијеним земљама.

Радмила Копривица