Клима диктира услове: Пролећна сетва касни, производња на отвореном све неизвеснија

Нестабилно пролеће са честим кишама, хладним јутрима и продуженим периодима без сунца оставило је озбиљне последице по повртарску производњу у Војводини. На сомборској пијаци расад парадајза, паприке и лубенице изгледа богато, али како каже дугогодишњи повртар Горан Милосављевић из Кљајићева, иза тог зеленила стоји једна од најтежих сезона у последњој деценији.

– Прошле године расад сам продао до 5. маја. Ове године, 20. маја га још увек имам. Све је каснило – и садња, и раст. Хладноћа и кише у априлу и мају помериле су цео циклус – каже Милосављевић.

Прелазак младих биљака из пластеника на отворено по ниским температурама изазива шок и успорава раст. Према његовим речима, производња парадајза и паприке ће каснити, а први домаћи плодови ће се појавити тек у јуну, уместо крајем маја. Краставац и лук су једини који су раније стигли на тржиште.

– Ово је година коју не памтим. Производњу сам почео већ у фебруару, али су услови били изузетно тешки. Хладне ноћи, облачни дани, слабо сунце. Расад је споро растао, и самим тим и продаја касни – објашњава Милосављевић.

Климатски екстреми су постали правило. Повртарима сада прети нова опасност – после хладног маја могући су јунски топлотни таласи.

– Биљке лакше подносе врелину него хладноћу. Паприка, парадајз, краставац – све су то топлољубиве биљке. Уз добро заливање и прихрану, уз аминокиселине и заштиту, вегетација ће стићи, али са закашњењем – наводи он.

Купци који очекују домаће поврће по ниским ценама могли би да се изненаде.

– Људи су навикли да једу јефтино, али све мање људи сеје и производи. Рад, семе, ђубриво, пластеник – све кошта. Ко хоће здраво и домаће, мора да плати. То је реалност – искрен је произвођач.

Гораново газдинство је једно од ретких које је под редовном контролом пољопривредне стручне службе. Узорци производа се шаљу на анализу, а строго се поштује каренца.

– Ако пише да је рок 5 дана, ја сачекам и 7–10, да не ризикујем. Репутација је све – додаје он.

Све ово води ка једном закључку: производња у заштићеном простору постаје нужност, не избор. Горан планира проширење пластеника на преко 3.000 квадратних метара.

– На отвореном постаје све теже. Сунце, па киша, па ветар. У пластенику имаш бар неку контролу. То је будућност ако хоћемо да опстанемо – закључује.

Извор: РТ Војводина 1