Како живи млади произвођач млека у Шумадији

У срцу Шумадије, на простору где се сусрећу Топола, Рача и Смедеревска Паланка, живи и ради Милош Јевтић. Има тридесет две године и бави се сточарством. За њега то није ни тренд, ни романтична прича о повратку селу, већ живот који траје сваког дана, без паузе и без резервне опције.

Милош није у сточарство ушао као у пројекат, нити је наследио велику фарму. Све је почело скромно, са неколико коза, још 2008. и 2009. године. Како каже, прво су биле две, па је од њих кренуло даље. Без наглих одлука, без великих кредита и без обећања да ће све бити лако. Година по година, животиња по животиња, стицао је искуство и градио домаћинство.

Данас на фарми има козе и краве. Код коза држи број који може сам да изнесе. На мужи планира највише до двадесет пет грла, јер, како каже, велико стадо захтева више људи, више организације и доноси другачију врсту притиска. Он жели да све држи под контролом, да зна сваку животињу и да не ради преко границе издржљивости.

Мужу не обавља ручно. Од прошле године има музилицу, јер другачије више није било могуће физички издржати. Та одлука, каже, није донета да би се повећала производња, већ да би се рад учинио подношљивијим и сигурнијим. Са музилицом је муза стабилнија, животиње су мирније, а он добија нешто што је у сточарству најскупље – време.

Код коза, количина млека у почетку лактације достиже и преко двадесет литара дневно, да би се касније смањивала. Милош не прави велике планове са прерадом. Млеко углавном продаје у периоду када је потражња највећа, јер не жели да обећава количине које не може континуирано да обезбеди. Каже да је коректност у овом послу важнија од амбиције.

Поред коза, на фарми има и седам крава, углавном сименталске расе. Оне су заједно са козама на паши и навикнуте су на такав систем држања. Просечна млечност је око десет литара по грлу, а откуп млека је свакодневан. То, како истиче, данас представља сигурност без које сточарство нема смисла.

Исхрана животиња ослања се пре свега на пашу. Када има траве, животиње су напољу и тада је и здравље боље и учинак стабилнији. Када су у штали, добијају једноставну, али проверену мешавину – кукуруз, овас, јечам, уз опрезно дозирање детелине, нарочито у осетљивим периодима као што су јарења. Милош не експериментише много. Каже да у сточарству животиње брзо покажу да ли нешто не ваља.

Обрађује око дванаест хектара земље. Производња је усмерена пре свега на обезбеђивање хране за стоку. Последњих година кукуруз све чешће подбацује због суше, па се све више ослања на житарице и крмно биље. У плану му је да проба и сточни грашак, не као помодарство, већ као покушај да обезбеди стабилнију исхрану.

Посебан део свакодневице су пашњаци и безбедност стада. Напади шакала постали су реалност. Милош има псе чуваре и без њих, каже, више не би могао да се бави сточарством. Један пас је тешко повређен у нападу, остао је трајно оштећен, али није уклоњен са имања. Остао је јер је део тог домаћинства. Тај однос према животињама није сентименталност, већ одраз начина живота.

О субвенцијама говори без улепшавања. Премије за млеко и подстицаји значе и помажу да се купи механизација и покрију трошкови. Али од субвенција се не живи. Већина тог новца се враћа у производњу. Без тога, каже, млади људи тешко могу да опстану у сточарству.

Највећи проблем види у недостатку удруживања. Сматра да би заједнички наступ произвођача и сабирни центри могли да реше део проблема са откупом и пласманом. Али исто тако зна да је договор међу људима често најтежи део посла.

Када говори о свом животу, Милош не кука. Не тврди да је лако, али не говори ни о одустајању. Навикао је на рад, на неизвесност и на то да се планови често прилагођавају времену, тржишту и природи. Не види себе ван овог посла и ван овог краја.

У времену када многа села остају без младих људи, прича Милоша Јевтића није прича о успеху преко ноћи. То је прича о постепеном грађењу, о останку и о одлуци да се живот веже за земљу, стоку и рад који траје сваки дан. Без великих речи и без глуме. Само са јасном намером да се остане и издржи.