ЗЛАТИБОР, СРЦЕ АГРОНОМИЈЕ: ОД БИОЛОШКОГ СУВЕРЕНИТЕТА ДО ПОВЕРЕЊА У ДОМАЋЕ

Јубиларно, шездесето Саветовање агронома и пољопривредника Србије, одржано на Златибору у организацији Института за ратарство и повртарство из Новог Сада, још једном је показало зашто овај скуп има статус најзначајнијег научно-стручног догађаја у области биљне производње. Годину у којој глобална пољопривреда проживљава турбуленције, Србија је дочекала са једног Златибора, где се у истој сали разговара о генетици, семену, тржишту, стратегији развоја и глобалној конкуренцији.

Скуп је отворио министар пољопривреде проф. др Драган Гламочић, који је своје излагање усмерио на теме које су током последњих година у јавности неретко остајале „невидљиве“, а од суштинског су значаја за будућност пољопривреде: биолошки суверенитет, прехрамбена сигурност и стабилност генетичких ресурса. Министар је оценио да данас више није питање ко производи храну, већ ко контролише семе, којим каналима се гради зависност од увоза и да ли национални систем може да издржи климатске ризике који постају све чешћи. Управо зато најавио је усвајање нове Стратегије пољопривреде и руралног развоја 2025–2034, документа који по први пут јасно спаја производњу, тржиште, климатску адаптацију и домаћу прераду у једну политику.

Гламочић је истакао да ова стратегија није технички документ који ће остати на полици, већ да је реч о плану који треба да смањи увозну зависност, врати стабилност сточарству, ојача домаће семенарство и повећа отпорност пољопривреде на климатске ударе. По његовим речима, држава не жели да води декларативну политику пажљиво одеђених фраза, већ политику у којој расте домаћа производња, а увоз пада. „Наш циљ није фраза о развоју, већ већа домаћа производња, мањи увоз и стабилнији приходи“, поручио је министар са Златибора.

После министра, скуп је добио научни и емоционални тон. Др Драгана Латковић, директорка Института за ратарство и повртарство, подсетила је да је Саветовање више од стручног окупљања. Она је у сали, пред агрономима и произвођачима, казала да „када погледате у српску бразду, у њој куца срце Института“. То није била фигура, већ економија чињеница. Институт данас развија преко четрдесет биљних врста, оплемењује генетички материјал, а резултати се виде на њивама – од соје, преко сунцокрета, до стрних јарица. Латковић је поставила оквир у коме машине постају хардвер производње, а генетика софтвер који одлучује о приносима, отпорности и економици. Подсетила је и да Институт интегрише нове технологије, укључујући роботизацију и вештачку интелигенцију, у зачеће нове ере пољопривреде.

На исту линију надовезала се и председница Управног одбора Института, проф. др Маријана Дукић Мијатовић, ставивши у исту реченицу традицију и будућност. Она је подсетила на „зимску школу“, прву верзију саветовања која је некад представљала простор директног контакта произвођача и агронома, и констатовала да је из ње настало оно што данас називамо стручно-истраживачким центром региона. По њеним речима, Институт је у претходним деценијама регистровао више од 1300 сорти и хибрида, а преко 600 их је признато у 26 земаља света. Ако се дода да је око три милиона хектара сунцокрета широм света посејано генетиком насталом у Новом Саду, слика добија конкретне размере. „Ово саветовање није само стручно окупљање, већ простор припреме за изазове који тек долазе“, поручила је она.

Да Златибор није место пуке размене научних радова, већ чвориште целокупног система, показали су и остали блокови програма, у којима се разговарало о тржишту млека и меса, о непоштеним трговачким праксама, о кредитној и подстицајној политици, о семену и правилима за ознаке порекла, као и о климатској адаптацији. Ово је важно јер у тренутку када Европска унија уводи ограничења, а балканске економије трпе последице спољних тржишних вишкова, Србија мора да одговори системом, а не импровизацијом. Научници су говорили о генетици и климатским сценаријима, произвођачи о ценама и откупу, а држава о стратегији и уређењу тржишта.

Управо у томе се налази суштина Златибора: то није само место где се презентују радови, већ место где се гради поверење између науке, производње и институција. Овогодишње Саветовање, по броју учесника и по садржају, то је недвосмислено показало. У времену када се на глобалним тржиштима дешавају поремећаји, када климатски удар постаје правило, а не изузетак, и када је питање семена постало питање независности, потребан је управо овакав заједнички стол за којим седе агрономи, пољопривредници, научници, саветодавци и доносци одлука.

Златибор је зато и ове године био више од локације. Он је био сцена на којој се видело да пољопривреда није једна струка, већ да је то систем у коме генетика, наука, тржиште, политика и клима стоје на истој табли. Ако је судити по темама и тону, Србија полако излази из фазе у којој се пољопривреда тумачи искључиво кроз субвенције. Уместо тога, уводи се језик стратегија, генетике, домаће вредности, тржишне стабилности и отпорности. Управо то је и највећа вредност шездесетог Саветовања агронома на Златибору.