Зашто неконтролисана храна прети свима

У време када потрошачи све чешће постављају питање шта заправо једу, контрола у производњи хране постаје једна од најважнијих полуга очувања јавног здравља, економске стабилности и поверења у домаћу пољопривреду. Храна више није само тржишна категорија – она је питање поверења, безбедности и опстанка.

Зашто је важно да се свака фаза производње хране строго прати и контролише? Зато што и најмањи пропуст – од прекомерне употребе пестицида, преко неправилног складиштења, до неодговарајућих услова транспорта – може довести до озбиљних последица по здравље људи. Истовремено, такви пропусти умањују конкурентност домаћих производа и отварају врата јефтиним увозним алтернативама.

Контрола хране почиње већ у њиви – избором семена, применом агротехничких мера, врстом и количином заштитних средстава. Наставља се кроз сваки корак – берба, складиштење, прерада, паковање и транспорт. У сваком од ових сегмената могу се појавити ризици, и зато морају бити под лупом.

У Србији, све чешће чујемо о случајевима „говедине без папира“, нелегално увезеног меса, воћа са прекомерним количинама хемијских остатака или производа без декларисаног порекла. То нису само тржишни пропусти – то су системски ризици. Потрошачи у таквом окружењу губе поверење, пољопривредници који раде по прописима трпе штету, а држава ризикује озбиљне последице по јавно здравље.

Истовремено, савремени трендови у агроиндустрији – од органске производње до дигиталног праћења ланаца снабдевања – указују на једну ствар: потпуна контролисаност процеса није луксуз, већ стандард. Земље које желе да извозе храну, посебно у ЕУ, морају имати доказив и транспарентан систем безбедности хране.

У том контексту, важност инспекцијских служби, сертификованих лабораторија, дигиталне евиденције и обучених произвођача постаје кључна. Контрола хране не сме се доживљавати као бирократски терет, већ као гарант да производ има вредност и на домаћем и на страном тржишту.

Јавност има право да зна шта једе. Али и обавезу да подржи систем у којем се храна не производи на црно, не продаје без папира и не улази у ланац снабдевања без праћења.

У крајњој линији, здрава храна није само ствар избора – већ предуслов здравог друштва.