Зашто неке кокошке носе мека или јаја без љуске са воденастим беланцетом?

На носивост кокошака могу да утичу бројни фактори од хране, воде до неадекватних услова држања, недовољно светлости и старости јединке. Најчешће ни сами узгајивачи живине не примећују прве знаке пада носивости, а кад се то догоди покушавају да утврде зашто је дошло до овог проблема.
Један од узрока може бити и болест позната под именом синдром пада носивости. У питању је инфективно обољење кокошака, које поред видно смањене носивости, карактеришу и јаја са меком љуском или јаја без љуске.

Шта је синдром пада носивости?
Синдрома пада носивости је вирусно, инфективно оболење кока носиља или родитељски јата које карактерише нагли пад броја снесених јаја, али и њихов изглед и квалитет. Овај синдром први пут је описан 1976. године и верује се да је болест настала као последица коришћења вакцине за животну која је настала на култури патака. У питању је Атаденовирус чији су природни носиоци гуске и патке али се оне од њега не разбољевају. Клиничка слика болести се развија само код кокошака. На овај вирус су осетљиве све старосне категорије кокошака, али је најуочљивији управо код носиља због изгледа јаја.

Илустрација: На овај вирус су осетљиве све старосне категорије кокошака, али је најуочљивији код носиља због изгледа јаја

Постоје три најчешћа начина преношења инфекције: вертикални односно преко јаја заражених родитеља на потомство при чему се вирус активира након достизања полне зрелости кокошке. Веома често овако заражене јединке не излучују вирус у спољну средину, нити стварају антитела све док носивост не достигне 50 и више процената од очекиваног броја јаја. Други је хоризонтални и најчешће има ендемичну форму болести. Наиме, вирус који је присутан на спољашњој љусци јајета контаминира посуде и колица за транспорт одакле се преноси на друге предмете које се користе на фарми. Инфекција се може пренети из једног јата у друго јато и преко људи који надзиру рад, као другим индиректним начинима заражавања и најчешће се јавља на фармама кока носиља. Трећи начин је спорадичан и до инфекције долази у директном контакту кокошака са јатима патака или гусака. До заражавања долази кад живина користе исту посуду за воду или хране која је упрљане изметом гусака или патака.
У последња два случаја преноса инфекције вирус се размножава у носу кокошке, а потом се лимфом шири до слезине и грудне жлезде. Инкубациони период је врло променљив и може да траје од пет дана до десет недеља. Пренос вируса са птице на птицу је врло редак и најчешће се дешава приликом транспорта живине.

Илустрација: Симптоми болести су најуочљивији код јаја заражених јединки

Симптоми и превентива
Симптоми болести се уочавају тек кад заражене кокошке почну да носе јаја са меком љуском које саме коке најчешће поједу. Јаја заражених кокошака су видно мања, долази до губитка боје љуске код пигментисаних јаја, потом танке и меке љуске или јаја без љуске. Јаја танке љуске често су рапавог изгледа са воденастим беланцетом.
Упркос болести јато изгледа здраво само се понекад код заражених јединки може приметити потиштеност, слабији апетит или пролазна водена дијареја. Пад носивости код заражених кокошака може да достигне и 40 одсто а најчешће траје између четири и десет недеља после чега се носивост и квалитет јаја враћа на уобичајени ново.
Ова болест не утиче на морталитет, нити доводи до смањене оплодње јаја. Клиничким испитивањем је утврђено да заражене јединке имају благо увећану јетру, упалу јајовода у којим се могу пронаћи јаја у различитим фазама формирања. Болест се дијагностикује серолошким испитивањем.
С обзиром на то да ова инфекција не утиче на смртност живине терапије нема. У случају заразе стручњаци саветују повећање протеина у исхрани уз додавање витамина. Како се ова инфекција може преносити са заражених родитеља на потомство важно је производњу јаја започети са здравим јатом. У случају да до заразе дође индиректним путем неопходно је спровести темељну хигијену и посебно водити рачуна о начину транспорта и складиштењу јаја.
У циљу спречавања појаве синдрома пада носивости врши се и вакцинација пилића у периоду од 14 до 16 недеље живота чим спречава испољавање клиничке слике болести и губитака новца услед пада новости кока носиља. Вакцина не спречава ширење вируса већ га само умањује. Након вакцинације кокошке су најчешће заштићене у периоду од око годину дана.

Извор: Агробизнис магазин