Зашто добар ловац најбоље чува природу

Када се помене реч „ловац“, многи и даље прво помисле на пушку и плен. Али стварност је далеко сложенија — и важнија. Данашњи ловац је често први који примети промене у екосистему, очува биодиверзитет и чува усеве од дивљачи. У времену када су село, шуме и њиве све ближе једни другима, та улога постаје кључна и за саму пољопривреду.

Пољопривредници у многим деловима Србије годинама уназад пријављују озбиљне штете на усевима — дивље свиње у кукурузу, срне у воћњацима, зечеви и јазавци у повртњацима. У неким регионима, штете достижу и хиљаде евра годишње по газдинству.

Ловци често нису само „корисници“ ловишта, већ и неплаћени чувари терена: постављају солила и хранилишта зими, дежурају током сезоне штета, пријављују болести код дивљачи (нпр. трихинелу, беснило), чувају баланс између врста.

Осим тога, ловачка друштва у сарадњи са пољопривредницима често организују заједничке акције: постављање ограда, чишћење терена, па чак и заједничко финансирање осигурања усева од штете.

Добар ловац није онај који доноси трофеј — већ онај који зна кад не треба да пуца. То је човек који зна где је граница између природе и пољопривреде, и који ту границу пази. Иако постоје и негативни примери (криволов, занемаривање прописаног плана), већина активних друштава у Србији данас ради по строгим правилима, уз надзор ресорних министарстава.

У свету где климатске промене, ерозија земљишта и неконтролисано ширење дивљачи све више утичу на пољопривреду, ловац постаје део решења — а не део проблема. Ако га препознамо као партнера, а не као реметилачки фактор, добићемо не само мање штете, већ и стабилнији, здравији агроекосистем.