Ево како је изгледало урбано пчеларство у Београду пре скоро 100 година

Замислите, шетате центром Београда, али уместо буке аутомобила и мириса калдрме и поплочаних улица, у рано лето ваша чула обузме непрекидно зујање пчела и опојна нота цвећа која допире са кровова и из скривених дворишта вишеспратница. Звучи као утопијски пројекат модерних еколога?

Заправо, ово је била свакодневица наше престонице пре 90 година.Документи из јула 1934. године откривају фасцинантну, а данас потпуно заборављену страну Београда. Док су многи из провинције главни нам град замишљали искључиво као место “лаког провода уз звуке сладуњавог џеза и заводљиве осмехе лепотица”, истина је била много вреднија и раднија.

Веровали или не, усред те бетонске џунгле на коју је тадашњи Београд личио док се ужурбано дизао у висине модерним вишеспратницама у заборав бацајући трошне и неугледне кућице, било је смештено чак 3.000 кошница!
Ова невероватна урбана заједница пчела производила је годишње импресивних 45.000 килограма меда. Да, добро сте прочитали – 45 тона меда се сваке сезоне “исцедило” директно са београдских цветних круница и паркова.

Вредност ове производње била је процењена на тадашњих 650.000 динара, што је у то време представљало право богатство.

Пчеларство у престоници није био хоби за доконе, већ страст која је спајала све слојеве друштва. У аналима се да прочитати да је “Београд просто засејан кошницама и пчеларницима и то с краја на крај, почев од најзабаченије периферије па до самога центра града”.

Илустрација: Пчеле су се храниле нектаром цвећа из градских паркова, а производња меда у тадашњем Београду био је уносан бизнис

Чак је и тадашњи управник града, Манојло Лазаревић, био пасионирани пчелар који се старао о десетак кошница. Међу истакнутим пчеларима помињали су се и Милан Живановић, Илија Лапачић, Панта Бадњевац, па чак и даме попут Живке Белошевић.

Ипак, један од најуспешнијих био је Милан Глигоријевић, који је од прихода продаје меда успео да сазида прелепу вилу на Топчидерском брду у Гладстоновој улици на броју 24 (данас је то Пушкинова), симболично је назвавши „Пчела”.

Титулу најмодернијег пчеларника носило је имање Виторовић-Ђурђић у Макишу. Са 60 најмодернијих “Dadant-Blatt” кошница, овај пчеларник је био узор за целу земљу. Власници су ишли толико далеко да су иза кошница садили сунцокрете како би пчелама у жарким летњим данима обезбедили неопходну хладовину.

Већ тада, хроничари су приметили један, за пчеларство опасан, тренд: са ницањем вишеспратница и “бетонираним и скученим двориштима”, цветне баште старог Београда почеле су да ишчезавају. Стручњаци су упозоравали: “Све више нестаје паша за вредне пчеле и зато ће њихове кошнице бити све празније у колико се Београд буде изграђивао”.

Ипак, те 1934. године, љубав Београђана према овој “племенитој економији” била је јача од бетона. Свака кошница је у просеку давала око 15 килограма меда, доказујући да градска средина може бити плодна ако се чува природа.

Данас ова прича служи као подсетник на то време када Београд није само био престоница културе и џеза, попримајући обрисе модерне престонице, већ и права, зујна оаза у којој су људи и пчеле живели у невероватној симбиози.

Извор: https://kaldrma.rs/danasnja-utopija-bila-je-realnost-3-000-kosnica-u-centru-grada/