Појединци се богате на тартуфима, држава на губитку – да ли нам прети истарски сценарио?

Иако је деловало да је берба и промет тартуфа, која важи за најскупљу јестиву гљиву на свету, последњих година почела да налази место у легалним токовима прописивањем квота и могућности обука за добијање лиценце то ипак није спречило да ова роба и даље завршава на црном тржишту. Централни и северни део Србије важе за најзначајнија налазишта ове скупоцене гљиве.

Како за Форбес Србија кажу они који се баве овим послом и представници удружења, сива зона цвета у овој области. Забрињава и то што, како кажу, нема воље надлежних да се томе стане на пут.

То је разлог што су цене ове робе код нас ниже него на страним тржиштима на која тартуфи одлазе. Због тога су домаћи сакупљачи на великом губитку, тврде саговорници Форбес.

Између шуме и тражења тартуфа и сиве економије
Још више муке задаје и лоша сезона. Прошлогодишње суше оставиле су последице и на род, а и на квалитет.

У Србији је свега неколико регистрованих фирми које се баве сакупљањем и продајом тартуфа и производа од њега. Процењује се да постоји између 3.000 и 5.000 трагача, односно сакупљача. Ипак, немају сви лиценцу за сакупљање. Или сакупљају више него што су пријавили, каже један од саговорника Форбес. Због свега тога је претходних година било доста сукоба у шумама. Догодило се чак и убиство у близини Сремске Митровице где се сумња да је управо лов на тартуфе био разлог.

Дешавало се и да одређена количина ове робе буде заплењена на граници због тога што нема потребну документацију. Проблема је, стиче се утисак, доста. А како их решити?

Око 70 одсто промета тартуфа у сивој зони
Председник Миколошко-гљиварског савеза Србије Зоран Јеленковић каже за Форбес Србија да сиво тржиште, када је у питању берба и дистрибуција тартуфа, цвета управо због тога што не постоји адекватна законска регулатива. Такође и због непостојања воље надлежних да се то промени.

„Према нашим проценама, 70% посла које се тичу трговине тартуфима је у сивој зони. Јасно је колики је то губитак за буџет наше државе„, упозорава Јеленковић.

У овом савезу кажу да су пре неколико година увели могућност полагања испита за добијање сертификата за лиценцираног сакупљача тартуфа. Издали су и скрипте из којих могу да уче о томе.

До сада је лиценцу тог савеза добило свега око 200 тартуфара.

„Лиценца за тартуфаре као добра воља“
„Проблем је што је остало на томе да је то углавном добра воља савеза, али не и законски обавезујуће“, у најкраћем појашњава саговорник.

Илустрација: У Србији је свега неколико регистрованих фирми које се баве сакупљањем и продајом тартуфа и производа од њега

Тим поводом тражили су разговор у Министарству заштите животне средине где су изложили проблеме, будући да је оно прописало уредбу на основу које се обавља овај посао. Ипак, све је остало на том разговору.

„Предлагали смо да се унапреди регулатива и указали колико је заправо заступљена сива зона. Слуха нема, а регулатива је толико застарела и недоречена и практично тера људе у сиву зону„, каже Јеленковић.

Појашњава да Министарство на основу Уредбе о стављању под контролу коришћења и промета дивље флоре и фауне сваке године одређује квоте колико ко може да скупи гљива.

Онај ко је добио квоту дужан је да едукује берача.

Квоте за сакупљање тартуфа унапред да се предвиде
Такође, компаније које добију дозволу за скупљање заштићених врста дужне су да организују стручну обуку сакупљачима и издају потврде о стручној оспособљености. То је предуслов и за трагаче и за фирме.

Јеленковић појашњава да постоје правила како се ове гљиве беру да се не би оштетило станиште и да се у будућности остане без овог блага.

Истрани се селе у Србију
Упозорава и на могуће дугорочније проблеме који су задесили нека друга станишта позната по тартуфима.

Управо тако нешто десило се у Истри. Тамошњи тартуф (истарски тартуф) важио је за бренд, а сада те гљиве готово да више нема, каже Јеленковић. Прибојава се да ће зато и српски тартуфи завршити као истарски.

„Тамошњи тартуф нестао је управо лошим брањем и уништавањем станишта. Њихови тартуфари почели су да се селе у Србију. Зато се бојим да се и нашим стаништима то може десити како немамо довољно обучених тартуфара“, каже.

Осим тога, Јеленковић тврди да није важно само сакупљати већ и знати какву биљку тартуфар бере, како се не би десила тровања и слично. Зна се и како изгледа и мирише тартуф који је зрео, и онај који није. Другим речима, ономе ко жели да се бави овим послом није довољно да има грабуље или дресира пса – мора да има и преџнање.

Наводи пример да, као што риболовци и ловци полажу испите, такав договор и тартуфари могу да имају са државом. На томе су представници савеза и инсистирали.

Вишак сакупљеног углавном за нелегалну дистрибуцију
Шта су још проблеми? Јеленковић каже да се не може спречити нити утицати на то да неко убере више од онога што је навео приликом подношења захтева за квоте јер контроле те врсте такорећи нема.

Илустрација: Многи сакупљачи тартуфа пријављују мање количине од оних које заиста прикупе

Највећи проблем је што се берачи углавном не придржавају тих квота. Уједно је ту простор да се склизне у сиву зону.

„Имате квоту која износи 10 одсто од процењене вредности по килограму. На пример, ако неко сакупи 10 килограма белог и 30 црног за које је добио одобрење, то је легално, али је проблем када се сакупи више јер нема контроле и то се продаје даље нелегалним каналима. Контрола је веома лоша. Практично ако је тартуфар био у прилици да сакупи више, то што је вишак, а није пријавио, продаће на црно“, каже.

Тако тартуфи убрани у Србији углавном завршавају у Италији или Хрватској, али и још неким земљама.

„Од тартуфара који су се обраћали нашем савезу чуо сам да су у последње две године Албанци откупили скоро све количине и прошверцовали даље. Нешто је отишло у САД, нешто у Италију и Француску“, препричава.

Колико због тога губи Србија?
Представници овог савеза упозоравају и на губитке које има Србија.

„Будући да тачно знамо у ком делу Србије је родило јер имамо три царства ове гљиве, где све тартуфари беру и ко откупљује, поцењујемо да би око 20 милиона евра био приход у Србији са свим прерадама годишње“, наводи рачуницу саговорник Форбес Србија.

Шумадија је, како каже, пуна тартуфа, пре свега белог, а такође га има и у Срему. Фрушка Гора је позната по стаништима.
Црног тартуфа има доста широм земље. Он може да расте на до 1.000 метара надморске висине уз различито дрвеће. Он се бере током целе године, а чувени бели тартуф, који је раритет (па зато и скупљи) бере се углавном од октобра до јануара. Обучени пси трагачи налазили су беле тартуфе и око великих река – Дрине, Мораве…

Шта даље када се убере тартуф?
Јеленковић указује и на правила чувања када се тартуф извади.

Многи га замрзавају, али кад је одговарајућег квалитета требало би што пре да се пренесе до оног ко потражује. То је важно будући да сваким даном губи на квалитету и својствима. Исчезава и мирис. Добар део тартуфа одлази у елитне ресторане. Има оних који га чувају у теглама или кантама које наливају маслиновим уљем које добро доприноси очувању квалитета и мириса, истиче. Прошла година била је сушна па је самим тим било и мање ове гливе, а и њен је квалитет лошији.

Бели тартуф као „џокер“, често иде на лицитацију
Бели тартуф који је велики – такозвани „џокер“ – често иде на аукцију.

За њега се надмећу ресторани на лицитацијама. Спремни су да плате и 4.000 евра за килограм (иначе му је откупна цена за килограм око 700 евра). Ипак, Јеленковић објашњава да није сваки тартуф за те намене. Онај који одлази на лицитацију мора пре свега да буде велики и неоштећен.

Јеленковић каже да у међувремену једино што се померило на боље је што је ресорно министарство омогућило подстицаје за оне који би самостално производили, односно на својим парцелама гајили ове гљиве. Они који су се на такав корак одлучили тврде да ни ту нису имали среће и да нису добили дозволе. Не знају ни разлог.

Сопствена производња само као покушај
Ивана Станојевић се већ десетак година бави овим послом. Регистровала је фирму Тартуфи СР и такорећи наследила посао којим се бавио њен отац. Каже да је покушај да на својој парцеили узгаја тартуфе како би имала довољне количине (од њих прави различите производе) осуђен на пропаст.

„Велика средства уложила сам у то и испоставило се као промашај у пословању” – прича.

Доласком инспектора на терен није добила сертификат јер је процењено да не испуњава услове.

„То су биле наше парцеле, наше саднице, све је било ограђено како процедура налаже, али нисмо добили дозволу… Онда сам, како је иначе био слаб род, морала да се усмерим на увоз потребних количина“, каже она.

Додаје да је овај посао захтевао велика улагања. Потврђује да је разочарана тиме да је црно тржиште у Србији доста развијено и да се не ради ништа на томе да се то спречи.

„Лакше би било да сам овај посао регистровала у Италији“
То аутоматски у неповољан положај ставља ионакло мали број фирми које су регистровале производњу, каже.

„Било би нам једноставније да смо све ово што имамо овде, уложили у Италији“, истиче.

Илустрација: Србија је изузетно богата тартуфима, чаи и оним белим који су најскупљи

Указује да многи не знају да се тартуфи из Србије извезени нелегалним путем продају на иностраним тржиштима под промењеним пореклом.

„Има доста Италијана и људи из Хрватске који по селима направе откупне станице, узму од трагача робу и црним каналима тартуфи из Србије иду до Италије“, прича.

Оног тренутка када ова роба изађе из Србије мења јој се порекло и цена скаче. „Та роба се после декларише као њихов производ, а многи тако и не знају да је та роба из Србије“, објашњава.

Проблем је, каже, и то што се у Србији не ради на јачању бренда како се то чини на другим тржиштима.

Објашњавајући процедуру да би се неко бавио овим послом, Ивана каже да пре „лова на тартуфе“ прво подноси захтев за квоте.

Ивана објашњава да је највећи проблем што када подноси захтев за квоте, мора да буде „видовита шест месеци унапред„.

Унапред се морају навести количине, коме ће се продати и када.

Такође, организују и обуку за сакупљаче којих у зависности од сезоне имају од пет до 15 на терену.

„Сваке године подносимо захтев за дозволу за брање и, на пример, ако ова година буде сушна и не уберете колико сте мислили и предвидели, новац вам се не враћа”- каже.

Административне процедуре задају муке у пословању
„Таксе ме коштају неколико милиона динара годишње свеукупно независно од тога да ли ћемо у тој сезони наћи тартуфе или не. Квота се везује за килограме. Било да сте нашли или нисте, продали, бацили или заледили, исто је. Плаћате онолико колико сте навели раније и пре брања“, каже Ивана.

Након подношења документације, чека се решење што, како истиче, може да потраје неколико недеља, месец дана па и до два месеца.

Како каже Ивана, када се аплицира за дозволу и потроши квота усред сезоне, мора се поднети нови захтев. Онда се и на то одобрење чека.

„Дешавало се да чекам дуже од месец дана и да прође пола сезоне, а да не могу да радим због тога нити да снабдем купца робом“, наводи.

Шта налаже процедура?
У складу са Уредбом о стављању под контролу коришћења и промета дивље флоре и фауне, предвиђено је да дозволу за сакупљање и стављање у промет заштићених врста издаје министарство надлежно за послове животне средине по претходно прибављеном мишљењу Завода за заштиту природе Србије.

У обрасцу односно захтеву за добијање дозволе који стоји на сајту министарства наводи се да је потребно доставити податке о количинама које подносилац планира да убере. Затим подаци о начину сакупљања, локалитети, размештај и адресе откупних станица по општинама.

Траже се и подаци о објектима, постројењима и уређајима за складиштење, прераду и промет, одговорна лица са њиховим ЈМБГ на откупним станицама.

Након достављања обавештења о одобреним количинама, тартуфар уплаћује накнаду за сакупљање заштићених врста на основу чега се издаје дозвола за сакупљање, напомиње се у том документу. Дозволе се обнављају сваке године.
Трошкови
Ивана каже да је регулатива апсурдна, и да не оправдава, али да може да разуме зашто се многи одлуче за сиву зону имајући у виду трошкове и процедуру.

То је апсурдно и у већини чланица ЕУ закон је другачији за трагаче и фирме које се баве послом, наглашава саговорница.

Домен луксуза
Што се тиче цена и рода, и ова гљива као и друга роба која спада такорећи у домен луксуза, јер је траже многи елитни хотели и ресторани, зависи од климатских фактора.

Ако је година кишна онда има више тартуфа и цена је нижа. Ако је година сушна, као што је била протекла, онда то аутоматски значи мање тартуфа, али и већу цену.

Ивана каже да се цена црног тартуфа креће од 100 до 700 евра за килограм, белог од 1.000 до 5.000 евра у зависности од тога да ли је сезона родна или сушна и имају ли га околне земље.

„Много је фактора који утичу на то да ли ће цена бити 100 или 700 евра“, наводи.

Како каже Ивана Станојевић, највише интересовања за тартуфе из Србије је било из Америке. Ипак, због подизања царина она је изгубила последњих месеци све купце на том тржишту.

Сада је, каже, фокус на Русији, Канади и Аустралији. Европске земље усмерене су на Италију која је такође позната по стаништима тартуфа.

Због лоше сезоне принуђена да увози тартуфе
Будући да је прошла сезона била лоша, каже да су због суше и тога што нису добили одобрење за сопствену производњу, били принуђени да увозе (будући да се баве прозводњом намирница од тартуфа).

Током разговора за Форбес, Ивана наводи да јој је баш тог дана стигао лагер од 300 килограма тартуфа, претежно из Босне и Хрватске.

На питање има ли купаца у Србији, каже да их је мање будући да су наши ресторни усмерени на традиционалну кухињу. „С друге стране, у Истри и Италији нормално је да за доручак преко јаја добијете тартуфе тако да тамошњи ресторани имају интерес да набављају тартуфе“ – каже.

Пси као главни трагачи
Потрага за тартуфима почиње рано ујутру, у зору, када су услови у шуми најповољнији. Пси су главни „радници“ у овом послу.

Обично се ангажују пси расе лагото ромањоло, која је позната је добром њуху за зреле тартуфе.
Улога паса је кључна, с обзиром на то да је тартуф гљива која расте испод површине земље, и у моменту зрелости испушта специфичан мирис који дресирани пси трагачи одмах препознају, воде трагача до налазишта и ископају свеж тартуф, кажу саговорници Форбес.

Илустрација: За тражење тартуфа најчешће се користе пси посебно они расе лагото који су познати као ловци на тартуфе

Ипак, тартуфе могу да траже и друге расе паса ако се правовремено дресирају.

И ресторани и хотели у Србији траже ову гљиву
У фирми Дамар тартуфи кажу да су још око 2010. препознали неискоришћен потенцијал који Србија има за тартуфе. Истичу да Србија обилује природним богатством, погодују и клима и земљиште, али ипак недостаје јасна стратегија позиционирања на гастрономској мапи.

„С обзиром на то да у Србији тада није постојала развијена пракса нити смернице у овом послу, морали смо сами да учимо о специфичностима тартуфа, гастрономији и тржишту“, причају за Форбес. Тако су фирму регистровали четири године касније.

Имају мрежу професионалних трагача који са својим посебно обученим псима готово свакодневно, током целе године, претражују лоцирана налазишта тартуфа. Процедура је таква, да када трагачи сакупе одређене количине, оне се истог дана директно из шуме транспортују у централни магацин.

Извоз углавном у Америку, Канаду, Русију…
С обзиром на то да је тартуф гљива, уз строго контролисане услове, одговарајућу температуру и расхладне уређаје, може остати у употребљивом стању до две недеље.

Како кажу у овој фирми, њихови претежни купци су ипак ресторани и хотели широм Србије. Истовремено, извозе и производе и свеже тартуфе у Русију, на Блиски исток, затим Америку, Канаду, Јапан, али и земље региона.

За сада не увозе. Користе искључиво тартуфе домаћег порекла, а и те количине, како кажу, задовољавају њихове садашње потребе.

„Санкције за оне који не поштују процедуре“
И у Дамару кажу да сива зона у пракси итекако постоји. „Сви они који учествују у активностима које подстичу сиву економију и избегавају пореске обавезе према држави треба да буду санкционисани“, кажу у Дамар тартуфима.

Уредбом је предвиђено да су за правна лица казне од 500.000 до 1.000.000 динара.

Оне су предвиђене у случају да сакупљају заштићене врсте без дозволе министарства. Такође и у количини која дозволом није одобрена.

Казна су предвиђене и ако и стављају у промет заштићене врсте без организоване стручне обуке сакупљача. Казне за физичка лица су од 5.000 до 50.000 динара.

У Министарству заштите животне средине нису одговорили на упит Форбес о томе колико сакупљача и фирми конкурише за квоте и колико их издају годишње, као ни колико та обавеза кошта.

Извор: https://forbes.n1info.rs/biznis/siva-ekonomija-i-pod-zemljom-kako-je-losa-sezona-ogolila-nezakonit-sistem-sakupljanja-tartufa-u-srbiji/

ФОТО: Freepik