ДА ЛИ СРПСКО СЕЛО ИМА БУДУЋНОСТ?

Док млади одлазе, газдинства се гасе, а земљиште нестаје – стручњаци упозоравају да је крајње време за озбиљну акцију

Српско село је пред историјским изазовом. Демографски пад, старење становништва, смањење пољопривредне производње и недовољна институционална подршка доводе у питање његов опстанак. Да ли је још могуће оживети село, и ко све мора бити део решења?

У Јутарњем програму РТС-а говорили су пољопривредни аналитичар Горан Ђаковић и Дејан Загорац, истраживач Завода за проучавање културног развитка. Њихова анализа не оставља много простора за илузије – али даје смернице шта мора да се уради ако желимо да задржимо живот у српским селима.

„Села нам се празне дупло брже него градови. И не само што људи одлазе – већ нам остаје све мање образовано становништво. Имамо негативну селекцију, јер млади који заврше школе одлазе, а на селу остају они без подршке и перспективе. То не сме бити пут у будућност“, упозорио је Ђаковић.

Он је посебно критиковао систем кашњења субвенција у пољопривреди. Како је навео, произвођачи млека још чекају исплате за крај прошле године, иако су током тих месеци морали да хране стоку, купују храну и улажу средства. „То је понижавање сељака. Ако не можете да платите на време, боље и мање новца него да га инфлација поједе до исплате. Наш пољопривредник је одговоран човек – кад добије новац, он га улаже. Али не може да ради у неизвесности.“

Дејан Загорац скренуо је пажњу на шире друштвене околности које одвлаче младе са села – лош интернет, немање културног живота, инфраструктурне рупе, неразумевање за нове идеје. „Млади беже јер село често нема шта да им понуди. Ако хоћемо да их задржимо, морамо улагати у интернет, културу, предузетништво. Постоје добри примери – попут мештана Топлог Дола који су оживели своје село у борби против мини-хидроелектрана. Али то мора да постане правило, не изузетак.“

Током разговора Ђаковић је посебно истакао и драстично смањење пољопривредног земљишта – са 5,35 милиона хектара на око 4 милиона. Урбанизација, изградња путева и непланска експанзија „једу“ најквалитетније оранице. „Градимо ауто-путеве, што је у реду, али не можемо да допустимо да све иде преко плодне земље. То је основа наше прехрамбене сигурности.“

Упозорио је и на недавни случај пожара у селу Бачинац код Смедеревске Паланке, где је једном пољопривреднику изгорела цела фарма са јунадима. „Човек је остао без ичега, а нико од званичника га није ни позвао. То није питање новца, већ поштовања. Село ће опстати кад сељак осети да није сам.“

И Загорац и Ђаковић сагласни су да решења постоје – али да је потребно системско деловање. Улагање у рурални туризам, подршка женама на селу, унапређење образовања, повезивање људи кроз удружења и саветодавне службе, као и модернизација техничке и дигиталне инфраструктуре – то су конкретни кораци ка опоравку.

„Проблем није у томе што људи неће да живе на селу – већ у томе што немају услове. Данас можете радити са било ког места на планети. Само ако имате интернет и подршку. Па хајде да то омогућимо и онима који желе да остану“, поручио је Ђаковић.

Српско село можда неће поново бити као некада, али још увек може да има будућност. Ако се сада озбиљно ухватимо у коштац са проблемима – и ако коначно кренемо да поштујемо оне који нам свакодневно пуне трпезу.