Да ли млади на селу имају перспективу?

Транзиција од централизованих ауторитарних режима и националне једнопартијске владавине у многим земљама на Балкану која је наступила 1990-их година довела је до нове политичке ере на нашим просторима и улазак у тзв. демократске структуре одлучивања.

Ова нова ера донијела је са собом обећања о већим и бољим могућностима, слободном тржишту, једнаким правима за све, па и људе из сеоских подручја. Ипак, с временом, барем у Босни и Херцеговини, видјело се да то и није случај, и да људи који живе на селу остају на маргинама друштвених, политичких и стручних дешавања.

Прича о слободном тржишту, је на жалост за БиХ значила углавном блокаде, неке нове “хигијенске пакете” и слично. Домаћи купци, гладни другачијег, скоро су у потпуности заборавили на домаће и масовно се преокренули на увозно. Дошла је и прича да је живот у граду на 45 квадрата љепши од живота на пар хектара на селу. Потом и поплава неквалитених медијских садржаја, који се неријетко вођени из неких других центара “пљували” на све домаће и уздизали оно друго.

Оно друго, у градовима на чијим улицама данас видимо криминал, убиства, дрогу, проституцију, полну дезоријентацију, уништавање породичних вриједности, и све смо то прихватли и гурнули наша лијепа и здрава села негдје у запећак. Све је то утицало и на економску привлачност села и перцепције младих о њиховој будућности.

Разапети између трендова и наслијеђа

Број лајкова је постао битнији од броја оваца или килограма паприка, шљива, грожђа…. Допустили смо да се новац слива у неке Баварске, Штајерске и друге, а своја села смо заборавили. Млади на селу остају разапети између трендова и наслијеђа, а ријетко су укључени и у доношење политичких одлука, те омладина остаје недоречена у артикулисању својих потреба и на неки начин је искључена и одбачена из низа социјалних дешавања. Ријетко су активни у локалним самоуправама, мјесним заједницама или другим видовима управљања.

Интензивно затрпавање неким новим прописима, које неријетко не могу упратити ни сами доносиоци, посебно се одражава на овај свијет. Већина студија показује да се ова група осјећа запостављено, што може пореметити њихов друштвени, у неким случајевима и психолошки развој, те спадају и у рањиве друштвене групе. Поготово ако још живе у селима која су опустјела.

Према УНФПА (Организација УН за становништво), пад укупног становништва у БиХ ће до 2070. године бити преко 50%, док ће демографска структура бити нагнута према старијој популацији (са њиховим учешћем у укупној популацији од преко 40%). Ако реално узмемо да “данас” у БиХ преноћи максимално 3 милиона људи, то значи да ћемо те 2070. године имати 1,5 милиона становника.

У посљедњих неколико година широм БиХ стотине основних школа у селима су затворене или имају тек по пар ђака, понекад и само једног. Тај осјећај запостављености плаши младе да њихова дјеца сутра неће имати гдје да иду у школу, да добију квалитетно образовање, да ће на крају крајева бити једини ученик у разреду. Ово наравно утиче на њихове планове па тако млади, од 15 до 29 година, представљају више од једне трећине унутрашњих миграната у БиХ.

Има рјешења

Ако се нешто не уради? А може се. Треба нагласити да на селу постоји ограничен број расположивих механизама за побољшање социјалног и економског статуса становника сеоских подручја, будући да постоји и мањи број фактора који утичу на њих у односу на становнике градова.

Основна два модела јесу диверзификација прихода и стварање повољног пословног окружења, која су често повезана.

Уколико обезбиједимо одрживо коришћење ресурса који окружују ове људе, те укључимо неке иновације у живот младих у овим подручјима (ИТ, фондови, комуникације, лобирање, медицинска њега и слично) створићемо и услове за побољшање социјалног и економског статуса ове групе грађана. Једна од могућности јесте посебна пореска политика за ова подручја. Овдје се подразумјевају ослобођавање од пореза или смањење оптерећења за предузећа која послују у руралним подручјима, као што су смањене стопе пореза на добит предузећа или ослобађања од одређених пореза за одређени период након почетка рада. Можда се то може назвати: Пореска олакшица за просперитет села.

Олакшице се могу дати и за оне који се баве агротуризмом. Па тако у Републици Српској порез на услуге смјештаја од 13% плаћа исто и у граду и на селу. Можда за понуђаче ових услуга из изразито неразвијених општина увести пореску стопу од 3%. Агротуризам, који се манифестује кроз повезивање села и природе у један туристички производ осигурао би и већу реализацију пољо-прехрамбених производа, не нужно са истог газдинства које пружа туристичке услуге.

Примјер је и пошта у селима гдје због “уштеде” на радној снази у посљедњих 15-ак година затвориле бројне пословнице. А онда су те поште пренатрпане кадровима у градовима, па се неријетко нема гдје сјести. Није ли исплатније сачувати бар једно мјесто на селу, једну породицу сачувати? Додатно данас развојем услуга тзв. “брзе поште” и уз могућности промоције путем дигиталних алата би та пошта омогућила лакшу продају пољопривредних производа села. И очувала нека додатна радна мјеста.

Факултети на селима

Пољопривредни факултети у Норвешкој се налазе у селима. Код нас у градовима. Углавном се сви муче да посљедњих година ухвате студента. Можда да су на селима… Можда би та радна мјеста направила други ефекат. Као што је у Норвешкој нпр. гдје су два главна пољопривредна факултета у селима. Код нас је добар примјер Шумарског факултета у Власеници.

Научно-истраживачке институције би се могле укључити и кроз дидактичке фарме (програми обуке, сарадња са школама, истраживачким и образовним установама). Могли помоћи и фармерима да пишу пројекте. Свакако добијају плате, радили не радили.

Додатан подстрек инвестирању било би поједностављење процедура за добијање грађевинских дозвола. Као један од модела за повећање обима инвестиција у руралним подручјима, ове процедуре могу бити поједностављене, у поређењу са развијеним подручјима. На тај начин било би лакше улагати, али користити и подршку неких фондова (на пример ЕУ4агри) који имају строге услове за добијање подршке. Ово представља додатни проблем за људе на селу, јер је поред недостатка стручњака за писање пројеката, теже добити грађевинску дозволу због нижих примања и дуготрајних процедура.

Када је ријеч о диверзификацији прихода, неопходно је учешће шире друштвене заједнице, што значи да се све релевентна структуре морају укључити у овај дио. Односи се на проширивање постојећих активности. Нпр. путем прераде на газдинству, заштите географског поријекла, прелазак на интегралну односно органску пољопривредну производњу и кроз директну продају на газдинству. Треба нагласити да већ постоји значајан број прописа који олакшавају ово пословање, међутим они нису “допрли” до тих којима су намијењени.

Дигитални номади

Често слушамо о дигиталним номадима. Можда не мора бити номад, може живјети на селу и имати те овце. Али бити оспособљен за неке ИТ услуге. Може бити нпр. ИТ пољопривредник. Кроз промоцију ИТ курсева за сеоске породице могли би промовисати оспособљавање једног дијела укућана за пружање за почетак једноставнијих услуга. Увече или у току зимског периода.

Онлине, нпр. QА тестирање, услуге дигиталног маркетинга (Google ads, Facebook ads), продаја фотографија, социјални маркетинг, цопywритер, припрема промотивних видеа, за напредније ПХП девелопер и слично. А држава би кроз неку “пореску стимулацију” могла мотивисати ИТ куће да запосле један проценат људи са ових подручја. Можда нам треба и нека савјетодавна служба за дигитализацију.

Електропривреда би се могла укључити кроз подршку у производњи енергије. Локалне власти би могле би могле понудити пружање неких јавних услуга (чишћење снијега, одржавање локалних путева са властитом односно механизацијом задруге/удружења).

У свим овим мјерама се назире и боља социјализација, са повећаним протоком људи, али и капитала. Назире се крај изолације села. Можемо напријед. Купујмо домаће.

Извор: Broj lajkova bitniji od broja ovaca: Ima li perspektive za mlade na selu? – Kolumna | Agroklub.ba

Аутор: Миљан Ербез

О аутору: Стручњак из области сточарства, с дугогодишњим искуством у домаћим и међународним пројектима из пољопривредног сектора. Основне студије завршио на Пољопривредном факултету у Бањој Луци, докторске у Брну (Чешка Република), постдокторски у сарадњи два Норвешка и Бањалучким пољопривредним факултетом. Аутор више од 30 научних радова и шест књига из области производње млијека.