Град, мраз и пестициди: Три ударца по природи — ко ће преживети сезону?

Српска поља су преживела много тога — суше, поплаве, ратове, промене режима. Али ове године, пољопривредници широм земље кажу да нису памтили гору сезону. Не због једне невоље, већ због три.

У априлу их је ударио мраз. У мају — град. А у ћутању и незнању — пестициди. Сва три непријатеља имала су исту мету: живот.

Мраз је спалио прве плодове воћа у Тополи, Ариљу, Шапцу, Ваљеву. Брескве, кајсије и трешње су пропале још пре него што су озбиљно процветале. Нису помогли ни вентилатори, ни свеће, ни традиционално димљење. Температура је пала испод -4°C.

Неколико дана касније, у Прњавору, Кули и околини Суботице — пао је град. Не као киша, већ као оружје. Јабуке су избушене, листови покидани, млади изданци преломљени. На једном хектару шљива — штета сто одсто. “Да сам знао, не бих ни садио”, каже млади воћар из Ченеја. “Ово је психолошки напад на свакога ко живи од земље.”

Онда долазе пестициди. Ћутљиви, невидљиви, али подједнако убојити. Иако их не сипају облаци, већ људи, последице су често исте — уништење. Највише погађају пчеле. Ове године, према речима Савеза пчеларских организација Србије, у неким крајевима угинуло је и до 70% кошница. Разлог? Прскање током цветања, без најаве и контроле. Неко је убацио “јачи препарат”, неко је журио, неко је игнорисао правила. Цена: цео екосистем.

„Кад нестану пчеле, нестаћемо и ми“, понављају пчелари. Али ова реченица више није метафора — она добија календарску тежину. Стручњаци упозоравају: без опрашивања, принос воћа и поврћа опада и до 80%. А с мањом понудом — расту цене. Страда и потрошач и пољопривредник.

Земља ћути, али памти. Поред спаљених цветова и избушених листова, улази хемија у подземне воде, нарушава се структура тла, уништава се микроживот. А кад тло изгуби свој живот — оно постаје прашина. Није плод.

У овој причи нема злог генија. Није пољопривредник крив — он покушава да преживи. Није криво ни небо — оно је непредвидиво. Крив је систем. Онај који није поставио границе, није контролисао примену пестицида, није обезбедио агро-мрежу кад је требало, није дао осигурање када је било могуће.

И сад сви стоје пред истом празнином: празна њива, празан пчелињак, празна чинија. Сезона која је почела надом, завршава се рачунима.

А ко ће преживети?

Онај ко се прилагоди. Ко разуме природу, уместо да је само експлоатише. Ко престане да посматра пољопривреду као битку човека против земље — већ као сарадњу.

Јер земља уме да опрости, али само онима који је поштују.