Воденица им донела кућу, фијакер – а некад је било и гостију

Воденица крај Сокобање јединствена је у Србији. У њој су под истим кровом кухиња, дневна соба и воденични камен. Зорица и Данијел Лазић из Јошанице власници су воденице јединствене у Србији јер се налази у њиховој породичној кући.

У Јошаници је у првој половини 19. века чак 37 воденица поточара, а сада се воденични камен окреће једино још у воденици чији су власници Лазићи. Данијел са поносом истиче да је он четврта генерација воденичара у његовој породици.

– Радио је прво мој прадеда, па деда Драган, онда отац и сада ја. Реч је о занату који се учи, не може неко ко се никада раније тиме није бавио да уђе у воденицу и да ради. Постоје ствари које морају да се знају, а ја сам их научио од свог оца, а он од свог – каже Данијел, који је по занимању пољопривредни инжењер.

Воденица је, према старим записима изграђена још 1888. године, али Лазићи кажу да су у подруму недавно пронашли папир у коме је наведено да је изграђена и раније, чак 1821. године.

У воденици која се налази у њиховој кући и данас је много тога исто као када је изграђена. Исти је воденични камен, дрвено звоно на вратима којим се дозива воденичар, мучјак од дрвета где пада брашно, дрвене посуде за захватање брашна…

– Мељемо кукуруз, пшеницу и раж, углавном те три житарице. Квалитет брашна који се добија млевењем у воденици поточари не може да се упореди са оним који се меље у електричним млиновима. Овде се брашно добија од целог зрна, сви хранљиви састојци су ту. Брашно је хладно, јер се воденични камен споро окреће и не изгори храниљиве састојке као што то ради електрични млин – објашњава Данијел.

Илустрација: Црно млевено у воденици задржава све хранљиве састојке

Наш саговорник наводи да воденица мора да се редовно одржава, не може само да се уђе и сипа кукуруз или пшеница за млевење.

– Најбитније је да се одржава доток воде, јер без воде воденични камен не може да се окреће. Ми одржавамо око 600 метара канала који води до воденице. Свакако најтежи посао, тежи и од млевења вагона кукуруза или пшенице је ковање воденичног камена. Ковање камена нужно је након што се самеље кукуруз који није био потпуно сув. Такав куркуруз се залепи за воденични камен и испуни све неравнине које има. Камен онда само клизи, не меље. Морам да га скинем, очистим металном четком и потом га искујем чекићем – објаснио је Данијел.

Он је казао да је једно време, када су електрични млинови преовладали, скоро потпуно замрла тражња за брашном из „старинских“ воденица. Међутим, последњих година, како се пажња све више придаје здравој храни, све је веће и веће интересовање.

– Нама су се јављали људи из Београда и тражили да им месечно испоручујемо по тону брашна. Наравно да тако нешто не можемо да радимо. Нити имамо толико жита, нити воденица може толико да самеље. Самељемо по један џак кукуруза, пшенице, да имамо брашно кад неко наиђе, али не радимо комерцијалну продају – објаснио је наш саговорник.

Његова супруга Зорица рекла је да су Данијелови преци захваљујући воденици били својевремено једна од најимућнијих породица у читавом крају.

– Изградили су највећу кућу у селу, имали су велико имање, фијакер. Када је 60-тих година бања у Јошаници заживела, они су први у селу почели да примају госте и баве се сеоским туризмом. Међутим, 90-тих година прошлог века у време кризе и санкција бања је почела да стагнира па је и број гостију опао – изјавила је Зорица.

Илустрација: Није лак воденичарски посао

Према њеним речима, Данијел и она су почели да се баве сеоским туризмом, а Данијел је почео да ради као воденичар, када су остали без посла у друштвеним фирмама у Сокобањи.

– Немамо много гостију од како је 2014. године лечилиште у бањи затворено. Када би поново било отворено Јошаница би поново сигурно врвела од људи. Овако дође по неко код нас да види воденицу и купи брашно, ретко ко одседа, да буде на пансиону – казала је Зорица.

Данијел и Зорица имају две ћерке које су се удале и не живе у Јошаници, али се надају да ће неко од њихових потомака наставити породичну традицију и научити воденичарски посао.

Извор: https://biznis.kurir.rs/moj-biznis/4429163/taman-kada-im-je-posao-propadao-iscupali-ih-lazici-imaju-najvecu-kucu-u-selu-kupili-fijaker-a-beogradjani-traze-tonu-brasna-mesecno