Без мотике и хемије Светлана има башту за пример

Док многи почетници одустају од баштованства чим наиђу прве врућине, коров или лош род, наша суграђанка Светлана Шимунов Самарџић већ годинама доказује да природа најбоље функционише онда када јој се човек не намеће, већ је разуме. У њеној башти нема хемије, нема ашова и мотике, али зато има на стотине биљних врста – воћа, поврћа, цвећа и зачинског биља, као и филозофије живота у којој се ништа не баца, а све има своју сврху.

Идеја о “но-диг” систему баштованства родила се још пре деценију и по, док је Светлана живела у Сомбору и обрађивала велику башту.

– Све сам држала под конац, ниједне травке није било. Међутим, лето је било сушно, ја свакодневно заливала, али већина биљака је ипак изгорела. Комшија поред је своју башту свега пар пута обишао, трава је била до колена, а све му је успевало. Тада сам схватила да је та висока трава заштитила биљке од сунца и чувала влагу у земљишту – почиње причу саговорница.

Након пресељења у Суботицу добила је знатно мању површину за узгој хране. Трагајући за начином да на малој површини произведе довољно за целу породицу, почела је да истражује пермакултуру и “но-диг” систем. Од четири мале гредице, за свега три године дошла је до чак 20 гредица за узгој.

– Сада имам башту са ни сама не знам колико врста поврћа, зачинског биља, цвећа и понеком воћком. Само парадајза имам око 70 врста, а чили паприке неколико различитих сорти. Хране има у изобиљу и за моју породицу и за људе који су ми блиски, а и за замрзивач. Плодоноси и зими када берем купусарице и празилук, вадим шаргарепу, целер и цвеклу – објашњава Светлана.

У њеној башти ништа није случајно, цвеће се сади заједно са поврћем како би привлачило опрашиваче и штитило биљке. Хемикалије се не користе, а природа сама успоставља равнотежу.

– Драгољуб, на пример, привлачи биљне ваши на себе и тако чува друге биљке. Свака трава, сваки коров или гљива имају своју функцију и не уклањају се – вели ова баштованка из Суботице.

Илустрација: Свака биљка у њеној башти има своје место и намену

Светлана прави сопствени компост користећи биљне остатке из баште и домаћинства, док гредице формира од грана, лишћа, стајњака и компоста, те сламе и покошене траве.

– Код мене се све враћа земљи, ништа се не баца. Чак за узгој користим старе канте, гајбе, плетене корпе и старе кухињске елементе у којима фантастично успевају јагоде. Пасуљ ми се пење уз оџак – кроз смех ће саговорница – Ашова и мотике нема. Уместо тешког рада и прекопавања, земља се обнавља природним путем.

Камилица, босиљак, влашац, нана, драгољуб, ладолеж, кадифица, тиквице, патлиџан, паприка, парадајз, целер, празилук, грашак, пасуљ, вишње и крушке – само су део богатства које ова башта крије.

У башти су засађене само старе сорте семена које домаћица набавља из различитих делова света.

– За овакав систем узгоја није потребан велики новац нити велика површина. Чак није потребно ни велико знање, довољна је воља и љубав према земљи – додаје Светлана која је недавно регистровала пољопривредно газдинство, па ће семена из своје баште, као и вишак расада и плодова понудити на продају.

Ипак, иза свега не стоји жеља за великом производњом, већ потреба да човек поново успостави однос са природом.

На дрвеној тараби виси мала плетена корпица за унука, док између гредица цвета цвеће и мирише зачинско биље. У Светланиној башти нема савршених редова и стерилне земље, али има живота, топлине и идеје да природа, када јој се пружи прилика, најбоље зна шта ради.

Извор: https://www.subotica.com/vesti/basta-koja-radja-i-zimi-svetlanin-raj-u-kojem-cvece-stiti-povrce-a-zemlja-se-ne-prekopava-id54264.html

ФОТО: Pixabay